Од Срба стварају нове нације, а на Србској земљи стварају нове државе

О прошлости – док има времена

У данима кад је све очигледније да такозвана међународна за­једница чини све не би ли србском народу „помогла“ да се само­у­ни­шти, тако што многе јадне еуропејце и мондијали­сте по Србији, наследнике комунистичких интернационали­ста, слепе поклонике западне фашикратије и, као такве, своје обеспамећене послушнике, на разне начине подстиче да навуку омчу на врат со­п­стве­но­м народу, мо­ра се поставити питање због чега о свему то­ме уп­орно ћуте они ко­ји понекад оправдано, али много чешће неоправдано заузи­ма­ју места у водећим (барем по наслову) на­учним инсти­ту­цијама по Србији и који, стога, се­бе радо сматрају србским интелектуалцима од угледа.

Најједноставнији одговор био би да се то крдо независних умо­ва, како је наводне интелектуалце назвао Ноам Чомски, није за то питање мно­го интересовало ни у временима која су, несумњиво, би­ла судбин­ска за србски народ, у временима док је пред нашим очи­ма, на зло­чиначки начин, из србске националне супстанце ишчу­пано пре­мно­го ткива и од њега створено неколико нових нација, а на Србској Земљи барем четири нове државе:

– Буњевци и Шокци из Војводине Србске, они који су се не­по­сре­дно после Првог светског рата углавном називали Србима, би­ли су, на самом почетку комунистичких година, „унапређени“ у Хрвате; неки од њих задовољни су тим „до­битком“, неки су се вратили, или се још враћају, свом племен­ском називу, а питање је да ли ће се неко од њих вратити свом србском извору;

– Од Срба из Маћедоније, односно Јужне Србије, србски не­при­јатељи опседнути идејама „оплемењеним“ у коминтерновској ку­хи­њи, најпре су начинили „Македонце“, а нешто касније, мада су по свом идејном, односно „религиозном“ опредељењу били атеи­сти, даровали су им и „аутокефалну македонску цркву“; на тим је основама створена и држава Маћедонија;

– Уз директну америчку војну подршку и благослов њеног слу­жинчета, такозва­не Организације уједињених нација, онемогућен је опстанак Реп­у­блике Србске Крајине створене на србском на­ро­д­носном простору по несрећи дарованом брозовској Хрват­ској, тако што се опсежном војном ак­цијом кренуло у систе­матско и немилосрдно истребљење србског становништва. Била је то „пра­ва“ прилика да се вишедеценијска непри­кри­вена хрватска мржња према Срби­ма, привидно сузбијана кроз крилатицу о наводном „братству и је­динству“, искаже на изрази­то нељуд­ск­и, геноцидан на­чин;

– Од Срба из Црне Горе, Брда и Старе Херцеговине, комин­те­р­новска „ку­хиња“ створила је „Црногорце“ као нацију дарују­ћи им најпре црногор­ску аутофекалну цркву, а пре петнаестак година и црногор­ску држа­ву; онима који се нису одрекли Србства, у таквој се др­жави не пи­ше баш најбоље;

– У Херцеговини и Босни, кому­нистички (комин­те­рновски, бро­зовски) идеолози најпре су од Срба муслиманске вере изми­слили „муслиманску“ нацију, да би, колико ју­че, уз мање или више отворену војну подршку САД и Север­но­атлантског војног са­ве­за, та „нација“ била преиме­нована у „Бо­шња­ке“, а више него ше­ст­и део србског националног простора био отет о­д Срба и укључен у но­востворену мусли­манско­-хрват­ску феде­ра­цију;

– Стару (Праву) Србију, у коминтерновској номенклатури на­звану Аутономна област Косово и Метохија, америчка војна сила поклонила је Шиптарима и Арбанасима увезеним из Арбаније – што у своје, што у Брозово време. Пу­ну подршку у том вишегодишњем прљавом послу пружале су јој њене савезнице из двају светских ратова; као ратне победнице, он­е су ваљда схватиле да се најбоље „одужују“ савезничкој Србији та­ко што ће јој одузети седми део њене територије и тиме учинити ус­тупак оној другој, пораженој страни у тим истим ратовима. А та друга страна оличена у Немачкој, све своје савезнике у изгубље­ним ратовима наградила је учлањењем у Европску унију – створену на Хитлеровој замисли да ће Немци, „као прави народ божји, који је распршен по читавом свету, постати господујућим народом на кугли земаљ­ској“ -, чиме је исказала не само своју тренутну економску и војну надмоћ над ос­татком Европе, већ је започела и са ревизијом па­ри­ских миров­них уговора из 1920. и 1947. године;

– Исламизовани Срби из Рашке на добром су путу да се претво­ре у „Бо­шњаке“, иако Босна, занемаримо ли оно што се некад зва­ло Бо­са­н­ски пашалук, никада није прелазила источно од Дрине. Јер, средином августа 2010. го­дине могло се десити да извесни председник некаквог одбора некаквог народног већа некаквог „санџака“, затражио је да се „санџачке“ општине из Црне Горе и Србије уведу у адми­ни­стративну целину, да се прогласи аутоно­ми­ја целови­тог „санџа­ка“ и да се, ако се на тој територији про­гла­си суверенитет Босне и Херцеговине, та аутономија припоји Бо­сни. Не откривајући да му је та замисао окренута оживљавању турских вој­них и управно-те­ри­торијалних јединица (званих санџак, заста­ва) на Србској Земљи и прећуткујући да административних јединица под тим именом нема ни у Турској, он ће рећи да је санџак, „историјска чињеница, он постоји и има своје гра­нице, он је антициви­лиза­циј­ски подељен на два дела… Није Санџак ни србска ни црногорска колонија… (и) како је могуће да сва бо­шња­ч­ка деца у школи уче туђу културу, туђу истори­ју“, што значи срб­ску историју и србски језик. Могао је тако јер две и по године раније, Борис Тадић, злосрећни но­в­о­и­за­бра­ник за председника Србије, није умео при­кри­ти о каквој се политичкој „по­беди“ ра­дило, те је, уз ја­в­ну за­хва­лност „свом“ гласач­ком телу, от­крио сми­сао свог предизборног па­за­ра: му­слиманима из Ра­шке Обла­сти, већ неку го­дину зва­ним „Бо­шња­цима“ (и­а­к­о их са Босном и та­мо­шњим само­про­глаше­ним Бошња­ци­ма ве­зу­ју само веро­ис­по­вест и изворно Србство), ставио је на знање да му баш и није стало до Ус­та­ва Ре­пу­бли­ке­ Србије, да Рашка Об­ласт више није Рашка већ сан­џак, те да ње­гову победу на председнич­ким изборима они могу сматрати званичном држав­ном и по­ли­тичком подр­шком да­љим плановима за раз­би­јање Ср­би­је и, чак, за њено постепено исла­ми­зовање;

– У београдском такозваном Хелсиншком одбору, пре подоста година започето је подучавање неких Срба из источне Србије, оних који су себе почели да зову Власима јер су на своје србске корене почели да заборављају, и једне мале групе Шопова (с југа Србије) како да постану нација – овај потписник затекао их је „на часу“ код извесне Бисерке питајући се да ли је оно „би“ преузето из латинског, не би ли се у њеном имену означила двострукост;

– Да не идемо у ширину…

Зауставимо се на речима Светог ис­по­ведника Варнаве Хвостанског и Беочинског (у свету Војислава Настића, 1914-1964) да савремена србска држава „испада и кретенаста и бо­га­љаста управо због тога што су је др­жавници и политичари кри­во и наопако крс­тили! То јест зато што су по­грешно и несавесно састављали уставе и законе“, због чега нам је она „и ослепела, и оглувела, и занемела“.

А ту се негде крије и одговор на оно антологијско пи­та­ње због чега Срби, у тешким вре­ме­нима, лако преверавају и бе­же из свог из­ворног национал­ног и верског окружења: без ствар­не могућ­но­сти да се су­про­т­ставе сво­јим са­мо­живим, бе­зо­б­зирни­м, неверују­ћим и поткуп­љи­ви­м пле­ме­н­ским, облас­ним или држав­ним пред­вод­ницима без личног по­штења и честитости, и не размишљајући много о анти­ср­бској ло­гици којом исти ти предводници зару­шава­ју углед и ос­новне ин­те­ресе њиховог племе­на, обла­сти или државе, они најла­к­ши излаз налазе у напушта­њу своје до­та­дашње нацио­нал­не и верске среди­не и приклањају се они­ма од којих оче­кују да ће се чвршће придржавати барем не­ког мора­л­ног начела, ма­кар такво начело било управљено и про­тив њи­хове дојучерашње браће.

Друга је ствар што је на­ци­онална (не) свест скоро половине савре­мених Срба – оних који у Србији и тајно, на изборима, и јавно призивају власт политичких групација опозиционо расположених према народу чије интересе наводно заступају и према Држави чији им поредак олако, непромишљено допушта отворени антисрбизам, групација чији се важни „групници“ (делом учесници а делом миљеници увезеног петооктобарског државног удара) понашају као дужници страним „свирцима“ у дипле и, кроз уста једнога „важног“ МИовца, приговарају Држави Србији да нема „било какве јасне политичке визије“ и да се у њој „амбасадори западних земаља понашају као колонијални гувернери“, групација чије су присталице најпре обезбожене у ватиканско-коминтер­нов­ском интернациона­ли­з­му а потом преведе­не у мондијализам и фаши­кра­тију антиправо­славног европског и америчког „новог доба“, те заинтересоване за разно насумично окупљање, мало алтернативно, односно анационално а више насилничко над Србијом, за праведно уједињење против сопствене Државе, можда и будућносно, за покретне народне странке, за боравак на Западу уз промене САД -, у то­л­и­ко­ј мери запуште­на и обезвр­е­ђе­на, обезљуђена и понижена, да „имаоци“ такве (не)свести упор­но раде про­тив народа из кога су потекли.

Неки то чине смишљено не хајући што таква „политика“ води бесповратном уништењу Србства и србскога православља а неки не знајући ни шта чине, здушно их подражавају у томе.

То, као допринос вишевековном труду оних који се налазе „на зачељу ства­рања цивилизације у Европи“ и, стога, намерних да србском народу, почетном народу-мајци чији је језик, србски, језик-мајка, народу који данас броји 7531. годину, народу из чијег је крила изникла људска ци­ви­лизација – дођу главе.

А све то може се у Србији дешавати понајвише захваљујући „знању“ зва­ничне „српске“ историјске науке, и не само историјске, о прошло­сти соп­ственог народа, о Србима ниоткуда, о „Словенима“ који су се у крајевима јужно од Дунава појавили, кажу, тек почетком 7. века; „знању“ утемељеном на „научним“ достигнућима та­ко­зв­ане берлинско­-бечке историјске школе и наметнуте срб­ском народу пре скоро подруг века; „знању“ које истом том наро­ду, већ данас, прети потпуним уништењем, на исти начин као што су изгубљена многа стара племена са србског народносног стабла, племена о којима званична исто­риј­ска наука у Србији не жели ни да говори. Многи страни из­вори, многи историчари и лингвисти, многи истражи­ва­чи и ту­ма­чи далеке прошлости, нико од њих Ср­бин и нико са на­мером да буде навијачки заступник србске стране, говоре о томе св­ету као о србском, али је све то научењацима из Ср­бије равно бе­смислици. Они се тако држе јер нису били „на лицу ме­ста“ и немају за­пи­сни­ч­ке изјаве „овлашћених представника“ тих племена или народа о свом пореклу и о својим разлозима због ко­јих су „неста­ли“ са ис­то­ријске сцене. Можда би данашња збивања на Србској Земљи, она која су наведена у претходним редовима, мо­г­ла да их „одобровоље“ и признају оно што је ви­ше него очигле­д­но: догађаји у нашем времену, пред нашим очи­ма, кад мно­га срб­ска племена, Срби из многих крајева са нај­ра­з­ли­чи­тијим имени­ма, без икакве сличности и језичке везе са пој­мо­ви­ма Срби­н или Србија, излазе из србског народа и собом носе ве­лике делове Срб­ске Земље, да ли за себе, да ли за своје нове го­сп­о­даре, ни по чему се не разликују од збивања у најстаријим, давним или не тако бли­ским временима. Данас се по Србији срећу, на разним стра­на­ма, на пример, Топличани, Личани, Херцеговци, Крајишници, Шумадинци, Дал­ма­тинци, Босанци; није било општине у некадашњој Југославији у којој се није нашао ба­р по који Црногорац, иако су неки од њих могли да се некад пред­ст­а­ве као Катуњани, Морачани, Бањани, Пипери, Пивљани, Кучи, Уско­ци, или како друкчије; у но­вије време није редак случај да се и Сремци, или Бачвани, или Ба­наћани, налазе по другим срп­ским крајевима, а последњих година њима су се придружили и Ба­рањ­ци, група која се ретко сретала из­ван свог завичаја. А пре два века, непогрешиво је Сава Поповић Текелија (1761-1842) уочавао как­ви­м се све стран­путицама креће србски на­ро­д и узалуд нас учио „да се мане­мо тих назива Босанац, Дал­ма­ти­нац, Србијанац, Црно­го­рац, јер ће неко наћи оправдање да од тих покрајинских назива на­прави по­себне на­роде“; баш онако како се то сада чини, и како се ве­ковима уназад чинило.

Некад, у време које наши историчари „не признају“, свугде су се налазили и Венди, и Анти, и Илири, и Сораби, и Трачани, и Сармати, и Дарданци, и Дачани, и разни други Љутићи, Кривичи, Мазовјени, Мазурени, Љу­бичи, Брђани, Серби, Sauromatei, Surmatae, Sermatae, Srimatae, Sermente, све сами Срби.

И касније, у време наводне сеобе народа у 7. веку, оне исте без које би највећи део историчара из Србије остао без научних звања и катедри, помињу се многобројна србска пле­ме­на, данас углав­ном непозна­та: Корутани, Пољани (око Познања), Абодрити, По­м­о­р­ци, Мазурани, Пољани (око Кијева), Древљани, Дрего­ви­ћи, Поло­чани, Северјани, Дубљеби (Ду­ље­би), Мијаки, Лужа­ни, На­ко­личани, Браничевци, Тимочани, Стру­менци, Смоленци, Брс­ја­ци (Брзјаци), Друговићи, Драго­вићи, Сагудати, Сакули („Село Саку­ле, а у Банату“), Стародорани, Жупљани, Ринкини (у Маћедонији), Веле­ге­зи­ти (у Те­салији), Војунићи (у Епиру), Милинци и Језерци (у јужној Грчкој)…

Историчари из Србије због тога што се плаше одговора, ни­су још ни поставили питање шта се са толиким племенима збило, у шта се претопише или како не­тра­гом нестадоше.

И оно што се дешавало некад, и оно што се дешава данас, ни по чему се не разликује – и једно и друго може се назвати само и ис­кључиво издајом сопствене браће, сопствене земље и сопственог бића. О тим некадашњим издајама не зна се много и о њима се не пише, пошто се званична наука у Србији упорно држи „знања“ да се оне не тичу Срба. Ако о догађајима чији смо немушти све­доци и сами би­ли (неко јер није схватао о чему се ради, не­ко јер је био вољни а неко невољни саучесник, неко јер је живео у страху), будемо и даље ћутали и пропуштали да их опишемо онак­вим какви су били, за педесет или сто година нико од будућих ис­то­ричара међу бу­ду­ћим Србима, ако буде и једних и других, неће ве­ровати да се све то са нашим србским са­вре­меницима дешава­ло; неће веровати да је током друге половине 20. века из крила срб­ског народа настало четири-пет нових на­ци­ја; неће веровати је­р је тако нешто у нор­малном свету немогуће, јер појмови „Ма­ће­донци“, „Бошњаци“, „Црногорци“ нису, у језичком смислу, сродни појму „Срби“, јер ће се у будућим маће­донским, бошњачким, цр­но­горским, хрват­ским књигама писати друкчије него што је ствар­но било. Можда ће и тада неко од не­пристрасних страних писаца рећи да су Срби били и у Маћедонији, и у Босни, и у Хер­це­го­вини, и у Црној Гори, и у Хрватској, али им историчари из Србије, ако они и Србија оп­ста­ну, неће веровати; рећи ће да то странцима није познато јер ни­су путовали кроз кра­јеве о којима говоре и јер ти наводни Срби ни­су оверили изјаву о ономе што им се „подмеће“.

Неће веровати, чак и ако неки од тих непристрасних писаца по­нови оно што се писало током већ помињане наводне велике сеобе – да Срби одвајкада живе без власти и реда, у међусобној мр­ж­њи и рас­пра­ма, и да „код њих влада разлика у схватањима, па се или не слажу, или ако се сложе, ипак други прекорачују брзо оно, што се одре­ди, пошто су сви страсно једни против других и пошто нико није во­љан да усту­пи другом“.

Историја се понавља, и неће бити чудо ако неки од тих непри­страсних писаца са данашњег фашикратског Запада по­нове, од ре­чи до речи, оно што је римски историчар Публије Корнелије Тацит (око 56 – око 120) по­одавно за Србе записао:

„Нека би код ових народа још за дуго би­ло ако не љубави према нама а оно међусобне мржње! Како за нашу држа­ву настају већ по­следња вре­мена, најбоље још, што нам срећа може да по­кло­ни, јесте неслога међу (нашим) неприја­те­љима“.

Дошли смо дотле захваљујући догађају који је од­лучујуће ути­цао на однос „интелек­ту­алне елите“ у Срба пре­ма србском култу­р­ном и историјском на­слеђу, србским пре­дањи­ма и србском заве­штању: на Берлин­ском конгресу 18­7­8. године, да би Србији била призната (доде­ље­на) само­стал­но­ст, кључни за­хтев западних европ­ских сила био је да се србски народ одрекне своје прошлости старије од Немањића (да сећање на њих није било толико живо, и они би били избрисани) и при­х­в­а­ти „на­учна“ правила успостав­љена у берлинско­-беч­кој историј­ск­ој шко­ли, званој и нор­дијска, пра­ви­ла којима су и до тада „увођени у ре­д“ Срби шко­ло­вани на европском за­паду. А да би се преузете (наме­т­ну­те) оба­ве­зе ис­пуниле до краја, на „но­во­м та­ла­су тре­з­ве­ности и по­литике ре­а­ли­зма“ нашли су се тада­шњи во­дећи србски ин­те­ле­кту­алци, а нај­значајнији зато­чни­ци те но­ве „на­учне“ логике били Константин-Сто­јан Нова­ко­ви­ћ (1842-1915), за кога ће један још недовољно пробуђен Србин рећи да је „позлатио све чега се дотакао“, и Иларион Руварац (у свету Јован, 1832-1905).

По њиховим рецептима, нова „српска наука“ кренула је са св­е новијим „критичким“ причама о србској прошлости, причама у ко­јима није било места ни за народно предање, ни за она знања ко­ја су до тада била позната у србској ис­то­ријској науци. Тој новој „кри­тичкој науци“ било је неважно што се Срби већ вековима и деце­нијама осипају, нарочито по рубовима, а нису сматрали бит­ним ни што им се језгро, или Матица, одр­жава с превеликим напорима.

Но, Србе којима је било стало до Србства, „понос својим на­слеђем“ нагонио је да се обрате својим тра­дицијама и да опстану уз њих. Иако без оне вертикале која би народ у целини усмерила ка успону, „Срби су се духовно прилагодили непрекидним подсе­ћањем на своју некадашњу вели­чи­ну и славу. Њихова историја, од чије су грађе стварали своје еп­ске песме, ушла је у основе њихове борбе за опстанак“. Уистину, србско епско пам­ћење и пева­ње и срб­ска усмена хро­ни­ка нису само „ис­то­рија једног наро­да у сти­хо­вима него и подстицај том народу да пре­живи и да се, више од то­га, стално управља ка слободнијој будућ­ности“. Епска поезија про­жета једном заиста са­мосвојном идејом, не­мир­е­њем са ропством, жудњом за слободом, теж­њом за ствара­ње­м на­ци­о­налне државе, била је она „сна­га ко­ја је уз­дизала српску вер­тикалу“; у томе је етичка вредност србске епске поезије која као да је прогната из јавне употребе.

У свим преломним временима, па и почетком 20. века када је тадашњим Србима па­ло у део да остваре национално осло­бо­ђе­ње, народно епско пе­сништво и његове поруке, а не научно-­ис­то­ри­чар­ско шти­во, вратило их је сопственом националном миту; србски на­циона­лизам се и онда, као и раније, као и данас, насла­њао на ду­хо­в­не основе Свесрб­ства оличе­ног и у најпле­ме­нитијим достигну­ћи­ма срб­ске државно­сти и србске духовности нема­њић­ке епохе.

Нажалост, они који су у националном заносу, верни традици­јама со­п­ственог на­рода и његовом предању, вратили сјај косов­ском миту, убрзо су били пораже­ни у сусрету с историјском нау­ком. Јер, нови ратни победници из следећег рата, вођени својом револуционар­ном мишљ­у засновали су „своју историјску грађевину“ тек пошто су до темеља пору­ши­ли све установе поражене прет­ходнице, а добар део њених ослободилаца, србских добровољаца у србским ослободилачким ратовима 1912-1918. године (кад фашизма није било), прогласили профашистима. Ср­би­ма су, поред доброг дела националних територија, отимане многе традиционалне вредности, а систематски је потиск­и­вано и његово духовно наслеђе. Није била забра­њена само србска национална историја, биле су забрањене многе србске пес­ме с на­ционал­ни­м мотивима (ни де­лије нису смеле да се играју „на сред земље Србије“), многе су свесно препуштане забо­раву (једно вре­ме није се певало ни „ју­го­словенско“ Коло, коло, на­о­ко­ло јер се не­ко досетио да је у питању све­срб­ска песма), еп­ска поезија см­а­трана је превазиђеном и, понекад, „упереном про­тив других наро­да и народности“, гусле су се много ређе чуле од раз­них арбана­шких зурла и гочева, више је свету прeдстављана шиптарска но­шња од србске ношње, и тако у недоглед.

А кад је, на самом крају осамдесетих, брозовска Југославија по­чела да пу­ца по свим шавовима, показало се да су тим чином били угрожени искљу­чиво Срби. И овога пута, као и у свим ранијим преломним тренуцима, ве­ли­ким ратовима и бунама, они спас нису по­тражили у философским, историј­ским или филолошким рас­пра­вама водећих србских инте­лек­туалаца јер су те расправе биле понајвише намењене „југословенским“ Србима и „југосла­ви­зова­њу“ младих Срба, већ у со­п­ственој националној традицији, у срб­ском духовном наслеђу, у генетским записима породичног и наци­о­налног пре­да­ња, у свему ономе по чему се пр­епознаје србско на­ционално биће. Одјед­ном, изрониле су на површину србске нацио­нал­не боје, на елегичним звуци­ма гу­сала дојездили су већ ско­ро за­борављени национални јунаци, од Косова до јуче, да би им се уб­р­зо прикључили и витезови дана­шњега доба. На тим су традици­јама Срби са западне стране, ојача­ни неком десетином хиљада до­бровољаца из Србије и Црне Горе, успе­ли да се одбране и извојују вој­ни­ч­ку победу, али су, нажа­лост, за­хва­љујући вишедеценијском антисрбском де­ловању својих „ин­т­е­лек­ту­алних“ и политичких предводника (напојених с истих из­вора), ос­тали кратких рукава. И све србске трагедије из протеклих тридесетак година, исто као и оне из двају светских ратова, проистекле су из србске не­бриге за соп­ствене националне границе, што значи и за развој „критичке историјске науке“.

Под ут­и­цајем те и такве „школе“, у делу срб­ског народа ок­ре­нутог тако­зв­а­ним европским вредностима, почела је да се не­гује ло­гика до­каза­ни­х србских непри­јатеља са стране, по ко­ј­ој срб­ски народ н­е треба д­а се бави националном прошлошћу, већ треба да се ок­р­ене будућ­ности. Ту исту ло­ги­ку, и у нашем времену, са­да још жешће, „пре­поручују“ исти ти срб­ски непријатељи, а инте­лек­туалци по­т­е­кли из истог тог на­рода здушно се труде да је на­метну сопственом на­роду, нешто кроз школски систем а нешто пу­тем најразли­чити­јих „теоријских“ при­ти­сака на подсвест србских љу­д­и, нарочито пу­тем онога што се обично зове средства масов­них комуникација.

У нашем времену, тај се притисак огледа и у тумачењу најно­вије историје. Примера ради, кад је пре петнаестак година, требало одржати један научни скуп о србско-арбанашким одно­си­ма, као његов домаћин појавило се филозофско одељење београдске Аакадемије наука наводно србске, док су историчари избегли да у њему учествују; колико их интересује судбина србског националног бића, питање је да ли је ико од њих (осим Василија Крестића који је на тренутак извирио иза једнога стуба) тада дошао да чује о чему се тамо причало.

Или, за почетак октобра 2006. године био је најављен научни скуп о Републици Србској Крајини. Иако је Министарство за на­уку и технологију прихватило да буде његов покровитељ, тако­зва­не србске националне институције – управо поменута Академија наука и Матица србска, али и неки институти и факултети, одбили су да буду номинални организатори; због тога, скуп није ни одржан.

Али, зато, неку годину касније, истиха и издалека могла се чути прича по ко­јој је некадашњи Сингидунум (Београд) добио име по Сигинима (који су добро познати србској историјској школи), наводним пре­ци­ма данашњих Цигана, односно Рома, иако се они у Србији први пут помињу 1348. године!

Можда би користило ако би неко из државног врха подстакао водеће националне и научне институције да приреде скуп на коме би се о овде начетим темама поразговарало из србског угла.

Требало би да се тако нешто деси док још има времена, не би ли се пред јасном претњом фашикратског Запада да натурањем лажних европских вредности измени србски генетски код, почели стварати услови за очување и србске државности и србскога националног бића.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!