Ova priča sa Košara je jedan vid zahvalnosti Svetom Stefanu Dečanskom
Košare su u neposrednoj blizini manastira Visoki Dečani, zadužbini Svetog Kralja, gde počivaju njegove čudotvorne mošti, zajedno sa moštima Svete Jelene Dečanske, njegove sestre.
O samom manastiru i njegovoj čudotvornoj lepoti, njegovim vekovnim zidinama, mnogobrojnim sačuvanim freskama, sve je već mnogo puta ispričano i napisano.
Kraj tog drevnog, u svetu poznatog manastira , proveli smo dve godine, tu 99.ratnu i prethodnu 98. Godinu kao pripadnici vojne policije, na mnogobrojnim borbenim zadacima čuvajući srpsku zemlju, srpsku granicu, svetinju i narod od šiptarskih terorista , stranih plaćenika i NATO agresora.
Sačuvasmo glave u tim kritičnim trenucima, zahvaljujući Bogu i svetitelju, i duhovno se krepeći u pomenutom manastiru, te nakon toga iz zahvalnosti slavim svake godine sutrašnji dan kao svoju drugu slavu.
I ova priča je jedan vid zahvalnosti Svetom Stefanu Dečanskom.
11. aprila 1999. godine,inače drugi dan Vaskrsa, u jutarnjim časovima kreće naša borbena grupa, od Batuše putem za karaulu Košare. Ovo nam je treći put za tri dana, da u različitim grupama, ulazimo u ovaj pakleni prostor kao pojačanje graničarima, da zaustavimo mnogobrojnijeg neprijatelja, koji pokušava da vojno uđe u Metohiju, odnosno Srbiju. Prvi put na sam dan Velikog Petka , ubrzo nakon prvog napada neprijatelja, juče na dan Vaskrsa, kada je iz jedinice, kojoj smo pridodati, poginuo starešina Komarica Dragan.
Prelazimo potok, sa leve strane su nam stene koje dominiraju ovim prostorom, osmatramo ih dobro jer sumanjamo da tu već nekog ima. Put je usečen sa desne strane, te nam je to prirodna odbrana od pogleda sa te strane. Već nakon pređenih dvestotine metara stiže, uz paranje vazduha i jaku eksploziju, prva minobacačka granata iz Albanije. Za njom druga, treća…sve u jednoj liniji. Pribismo se uz desnu stranu puta, ali već ubrzo stiže druga serija granata, samo nekih dvadesetak metara bliže nama.
Ako je prva serija bila ,,slučajna,, druga serija nije, shvatih da nas traže, ali kako kad nas iz Albanije ne vide. Okrenuh se prema onim stenama, i komandantu grupe napomenuh, ovde nekog ima ko ih navodi. Na to komandant samo odmahnu rukom, ne uvažavajući moju sugestiju, čak i drsko odgovara ,,nemaš ti pojma,,.
Nije mu ovo bila prva greška, ali utom stiže treća serija po nama, ču se jauk desno iznad nas. Jedan kolega je ranjen, dvojica ga hvataju i vuku nazad prema potoku, krenusmo trkom svi da izađemo iz tog prostora gde su nas pronašli, inače izgunusmo. Nakon dvesta metara, uz sam potok zaustavismo se. Tu među nama spustiše onog ranjenog. Onako krupan, ranjen sa svom opremom, prosto je nemoguće izvući ga dalje. A čovek umire, tu među nama, na naše oči. Muk, svi ćute, ne reaguje ni komandant, nema rešenje.
Veoma teška situacija, razmišljam šta da sam ja u toj situaciji, ležim ranjen i umirem samo zato što niko ne pomaže. Sve to u sekundi prolazi kroz glavu.
Znam šta ću. Mogu li da odem po vozilo za ranjenika, upitam glavnog . Krenuo je da klimne glavom u znak odobravanja, a ja kraj klimoglava nisam ni video, već sam jurio niz potok. Za mnom je trčao moj pas Duk. Morao sam da napomenem šta ću raditi, otkud znam, možda bi zapucali zamnom misleći da bežim.
Preskačem po kamenju, prelazim potok znam da su tu blizu tenkisti. Možda petstotina metara, kilometar, ali svaka sekunda je bitna. Ajde sad kažem sebi, da vidimo čemu služe one pobede na vojnim krosevima i višebojima, sad je život u pitanju.
Ovaj put nisam trčao, preleteo sam taj prostor. Kada sam uleteo u prošireni deo puta, tenkiste je uhvatila panika. Čujem jednog kako viče, povlačenje, pali tenkove. Moj cilj je bio pinc , otvaram vrata, izbacujem vojnika vani. Ne mogu ni da pričam, palim vozilo i gas nazad. Pred sam potok koristim neku stenu sa leve strane kao zaštitu. Okrećem vozilo i rikvercom dolazim uz sam potok. Odozgo sa stene fijuču meci, pogodiće me, a onda ništa od spašavanja.
Pozvah kolege da prebace ranjenog preko potoka do vozila. Ne mogu, težak je krupan čovek, uz to ranjen. Ma nema druge, prekrstih se pa u rikverc pun gas preko vode. Ubaciše nekako ranjenog, naredim dvojici mojih momaka da uđu i oni. Mirniji sam kada su mi na oku, a i usput mogu zatrebati. Pinc je već brundao po putu, papučica gasa bije u patos.
Ali tada primetih u retrovizoru mog psa, juri za vozilom a mi mu odlazimo. Au, sa jedne strane briga za psom, sa druge bitka sa vremenom. Kažem vojniku pozadi otvori vrata, izbacim glavu kroz prozor, gas sam samo popustio i reskim zvukom da nadjačam zvuk motora i prostor između vozila i psa, viknem Duleeee skoči.
Čuvšu glas svog dresera, za koga svaki od naših službenih vojno policijskih pasa, bi dao život u svakom trenutku Dule ispruži vrat i krenu još brže. Jedan skok i čujem vrata da se zatvaraju. Papučica gasa ponovo bije u patos. Lekar u Batuši samo odmahuje rukom, vozi za Đakovicu,puni smo. Trka sa vremenom se nastavlja, ranjenik je u teškom stanju, vojnici zgrčeni u malom prostoru, stiskaju oblogu automstske puške, pas gleda kroz prozor, iza nas prašina.
Utom sa leve strane, ukoso stiže nam krava u trku, sudar je neminovan. Od naglog kočenja nema ništa, oduzeh gas koliko da bi krava prednjim delom tela prošla put. Mali pokret volana ulevo, da ne bih zaneo vozilo i pogodih kravu u zadnji deo. Vozilo se zaljulja, krava jako riknu, zadržasmo se na putu, a krava malo zbunjena nastavi da trči u svom pravcu. Sudar pri takvoj brzini, sa tolikom životinjom mogao je biti koban.
Ubrzo stigosmo do ambulante i ratne bolnice u Đakovici. Sačekasmo kratko doktora. Dobro je, živ je, spašen je. Olakšanje, ajmo sad nazad tamo tek kreće ono najgore.
Mi iz naše grupe Vidovdanskog Gvozdenog sveto Lazarevskog voda,svi smo preživeli, hvala Bogu i svetom Kralju Stefanu Dečanskom
Onima koji život položiše u ovoj i u svim bitkama Bog da dušu prosti i podari Carstvo Nebesko.
Onima koji iza nas ostadoše da ne zborave trud i krv uloženu u odbranu Kosova i Metohije, da ako Bog da ponovo se vratimo na naše Sveto Kosovo.
Autor: Goran Josijević
