Šta je okultizam
Potreba čoveka da zadovolji svoj ego, da reši problem bez truda i utroška vremena i energije, takoreći trenutno, da uvek dobija a nikada ne gubi, da uživa u izobilju zdravlja i materijalnih dobara… otvara prostor za one koji nesebično nude pomoć. Ni na kraj pameti da će ta pomoć izneti skuplje nego da su sve to uradili trošeći sebe…
Počećemo od jednog kratkog, istinitog događaja. Dolazi dete kući kad tamo čitav pod posut rižom. „Mama šta se dogodilo?“ „Ja to sine, lošu energiju izgonim iz kuće“ – odgovorila je ona, objašnjavajući jednu od praksi nekakve istočne mistike, saglasno kojoj se pod posipa obajanim žitom. Ko bi mogao pomisliti da će u XXI veku uporedo sa razvitkom elektronike, najnovijih vidova tehnike i perspektivnih grana nauke ostati staro, sujeverno zanimanje okultnim znanjima. Poznato je da se savremeni pevači i glumci zanimaju kabalom, na primer, Madona koja je lično osnovala Centar za izučavanje kabale u Londonu, a po njenom primeru i Elizabet Tejlor, Mik Džeger, Paris Hilton, Kortni Lav, Filip Kirkorov, Lolita Miljavskaja i mnogi drugi. Norveška princeza Marta Luiza je 2010. godine otvoreno izjavila svoju privrženost ka ezoteričnim učenjima i spiritizmu. Biznismeni pažljivo slušaju astrološke prognoze, političari i sportisti uoči ozbiljnih događaja žure po konsultaciju kod gatara i vračeva.
Okultizam (od latinskog occultus- tajni, sakriveni) jesu tajanstvena učenja i kultovi koji izražavaju stremljenje prodreti u duhovni svet, saznati onostrane moći i njima ovladati. To deluje tako tajanstveno kao škripa starih vrata koja su se otvorila u napuštenoj šupi što je deci istovremeno strašno i zanimljivo tuda pogledati. Okultizam smatra da u čoveku, prirodi i kosmosu prisustvuju tajanstvene, natprirodne sile koje je moguće otkriti i pronaći. Okultizam poziva da se ovlada tim silama i na taj način da se dostigne savršeniji život na zemlji. Ali, zar ka tome ne poziva ljude i religija? U religiji (pod kojom mi podrazumevamo, pre svega, hrišćanstvo kao istinsku religiju) poznanje duhovnog sveta neraskidivo sledi posle zajednice sa Bogom. U okultizmu čovek pokušava da se probije ka duhovnim silama bez Boga. „Kada sam počeo da se bavim okultizmom, – govorio je autoru ovoga članka, jedan bivši vrač koji je dostigao ekstra senzorne sposobnosti, – bio sam zapanjen tim efektom i tim mogućnostima koje mi je magija otkrivala. Ljudi koji su dolazili kod mene po savet i sa molbom da im pomognem očigledno su se uveravali u nevidljivu silu, koja je delovala na njih posredstvom moje prakse“. Sam duhovni svet u okultizmu se doživljava kao instrument ka ličnoj sreći a egoizam je osnovna pokretačka sila okultista. Stoga je i životna deviza uspešnog okultiste: „Ja nisam kao drugi; što je nedostupno okolini, za mene je moguće“. Okultizam se na najočigledniji način ogleda u magiji. Magija je pokušaj ovladati natprirodnim i prirodnim silama uz pomoć vračanja, rituala i posebnih mističnih radnji.
Kada se pojavio okultizam? Sačuvan je drevni akadski spomenik koji datira dve hiljade godina pre rođenja Hristovog. To je cilindar na čijoj je sredini nacrtano drvo sa sedam grana i dva ploda. Sa strana drveta sede dva čoveka sa ispruženim rukama, sudeći po pokrivalima na glavi muškarac i žena. Iza žene izobražena je zmija. To je najstarije izobražavanje greha naših praotaca. Sablazan okultizma je direktno povezana sa prvorodnim ljudskim grehom. Đavo je obmanuo naše praroditelje time da će okusivši zabranjeni plod, oni dobiti tajno znanje uz pomoć kojega će postati moćni, jednom rečju kao bogovi: „Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati šta je dobro šta li zlo.“ (Post.3,5). Šta je tako posebno đavo mogao da predloži prvim ljudima? Jer čovek je od početka bio pozvan da postane bogopodoban a prvostvorenim ljudima Bog je ionako dao vlast nad zemaljskim svetom: „I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svih zveri što se miče po zemlji.“ (Post. 1, 28). Ali, sačuvati tu vlast i carsko dostojanstvo bilo je moguće samo na putu jedinstva sa Bogom, odnosno bio je potreban napor, rad na sebi. Đavo im je šapnuo, kako se čini, prostiji i lakši način: rekao im je da plodovi sami po sebi poseduju magičnu moć koja čoveka čini ravnim Bogu. „I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra rod s njega i okusi, pa dade i mužu svom, te i on okusi.“ (Post. 3, 6). Po nagovoru zmije, Eva je probala zabranjeni plod, upravo želeći da zadobije posebno znanje koje se navodno nalazilo sakriveno u samom plodu. Greška prvih ljudi se sastojala u tome što su na rajsko drvo gledali kao na neki tajanstveni talisman, kojim ako nasilno ovladaju mogu istog trena postati samostalni vladari celoga sveta.
Na taj način, greh prvostvorenih ljudi je postao polazni princip okultne prakse, osnova magije i traženja tajnih znanja. Ako se do greha čovek nalazio u najtesnijem unutrašnjem opštenju sa Bogom i ako je od toga zavisila njegova sreća, onda je prvorodnim grehom Bog prestao za čoveka biti sakriveno blago koje je iznutra osvećivalo njegov život. Sada se zabranjeni plod, taj za čoveka spoljašni ali primamljivi objekat, počeo da doživljava kao „zlatni ključić“ uz pomoć koga je moguće samostalno dostignuti sreću i biti samodovoljni gospodari svoga bića. Ako se vlast prvostvorenog čoveka nad svetom mogla ostvarivati samo pri njegovoj ličnoj harmoniji sa Bogom, onda je sada čovek pokušao da dostigne savršenstvo ulazeći sa „zadnjega ulaza“. Od tada srećemo ljude koji su želeli da ovladaju tajnim moćima, sposobnostima, da izmisle takve magijske rituale ili formule ne bi li uticali na svet, postali „kao bogovi“ bez Boga. Ljudi zadobijaju tajna znanja i ponose se njima a posle kao i naši praoci, gube apsolutno sve.
Kad uđete kod maga (vrača), prvo što ćete uočiti je posebna, očaravajuća atmosfera – tajanstveni polumrak, sveće u svećnjacima, kristalnu kuglu a takođe posetiocu će dati posebni, opuštajući čaj. U ovakvoj atmosferi u čoveku se guši prvo nepoverenje ka vraču. Zatim mag nekakvim radnjama pobuđuje posetioca na koncentraciju, pažnju i interakciju. On čini da se njegova vlast i sposobnost konkretno osete. Pacijent sebe već oseća potpuno zavisnim od „čudotvorca“ i brzo se saglašava sa svakom preporukom koju „specijalista“ ubeđujuće proiznosi. Tako vrač postepeno omađijava posetioca, kao što je zmija omađijala Evu.
U ruskoj pravoslavnoj praksi postoji Čin odricanja od zanimanja okultizmom. Posle detaljne ispovesti onoga koji se pokajao zbog okultne prakse, pre razrešne molitve, sveštenik postavlja pitanje: Priznaješ li da zanimanje različitim vidovima okultizma, bioenergijom, bezkontaktnom masažom, hipnozom, narodnim isceliteljstvom, netradicionalnom medicinom, skidanjem uroka, mađijanjem, vračanjem i bajanjem, spiritualizmom, astrologijom, kontaktiranjem sa „višim razumom“, sa NLO, priključivanjem ka „kosmičkim energijama“, parapsihologijom, telepatijom, „dubokom psihologijom“, jogom i drugim istočnim kultovima, meditacijom i drugim vidovima okultizma, privode ka dubljoj saradnji sa palim duhovima? Odgovor: Priznajem i kajem se za te postupke“.
Na taj način, okultisti postaju svi ekstrasensi, narodni iscelitelji, psihoterapeuti, koji koriste hipnotizerski način sugestije, bioenergo-terapeuti koji deluju na ljude svojim „bio-poljem“, vračevi, magovi, astrolozi, gatari i svi njima slični. Sami ekstrasensi tvrde da leče ljude posebnim silama koje poseduju i koje nazivaju bio-tokovima, bioenergetikom, akumuliranom kosmičkom energijom i tome slično. Mnogi od njih smatraju da vladaju silom kojom ih je obdario sam Bog. U suštini, okultizam je Bogom zabranjena veza sa nevidljivim svetom zlih duhova, kao što je rečeno u Činu, okultna znanja „privode ka dubljoj saradnji sa palim duhovima“.
Okultizam nikada nije uzvodio ljude ka pravim duhovnim visinama, već je njihovo obitavanje ograničavao u sferi praznine i nematerijalnog, koja je daleka od svetosti sveta, a čiji su stanovnici isti ti pali, kao i sam čovek. Okultizmu je uopšte strano Božansko Otkrovenje. Poznati teoretičar i praktičar okultizma Rudolf Štajner je pisao: „Kada okultista govori, on ne daje dogmate, več prepričava šta je video na astralnom i na duhovnom planu ili što su mu otkrili njegovi učitelji“. Na primer, autoritativni mag Alister Krouli je napisao svoju „Knjigu Zakona“ u stanju transa pod diktiranjem nevidljivog duha. A poznati ekstrasens Alan Čumak u svojoj knjizi „Onima koji veruju u čudo“ govori da su ga specijalnim sposobnostima obučavali glasovi koji su mu govorili u glavi „koji su vršili diktiranje po smenama“. On je zabeležio ono što su mu otkrili i time se rukovodio u svojoj lekarskoj praksi. Pri čemu, kako tvrdi Čumak, glasovi su ga učili da se koristi samo sopstvenim sposobnostima da bi lečio ljude i navodno da im pri tome ne bi naneo štetu, a takođe su mu govorili i o ustrojstvu sveta.
Sve u svemu, okultizam je unakažena duhovnost u kojoj umesto pričasnosti Bogu i ukrepljivanjem Njegovom blagodaću čovek stremi ka afirmaciji uz pomoć „skrivenih“ sila. Stoga se okultizam uvek pojavljuje tamo gde oskudeva ili nedostaje istinski duhovni život. Kao zamena za materijalizam, okultizam se u našoj zemlji pojavio početkom 1990-ih godina, koji je, kao potok iz provaljene kanalizacije, preplavio Rusiju svojim neprijatnim sadržajem. Pojavljivanje okultizma se uvek odigravalo u periodima kriza, socijalnih potresa, kada su ljudi želeli da reše svoje probleme nekakvom nevidljivom pomoći, da saznaju buduće, da od sebe otklone nevolje magičnim načinom, a to su koristili zaljubljenici u laku zaradu.
Okultizam ima svoj princip: radi tako i tako i sigurno ćeš dobiti ono što si tražio. Na žalost, to se često prenosi i na religiju, kada se crkveni obredi i molitve doživljavaju kao zaštitni rituali koji sami po sebi čoveku daju sva moguća blaga. Već prvi sin Adama i Eve, Kain je doživljavao religiju u smislu magične zaštite od zemaljskih nedaća. Izgubivši blagoslov Božiji, on je rekao: „Evo me teraš danas iz ove zemlje da se krijem ispred Tebe, i da se skitam i potucam po zemlji, pa će me ubiti ko me udesi.“ (Post. 4,14). To jest, da nisam potpao pod Tvoj gnev onda ne bi bio lišen posebne zaštite i moj zemaljski život bio bi izvan svih opasnosti. Samu religiju on je doživljavao samo kao sredstvo ka zemaljskom blagostanju, kao neki čarobni ključ koji otvara bravu zemaljske sreće. Tako i ljudi sa magičnim znanjem žele da na račun vere dostignu zemaljsko blagostanje, onda kada im sam Bog apsolutno nije potreban. Hristos je govorio takvim ljudima: „Zaista, zaista vam kažem: ne tražite me što čudesa videste, nego što jedoste hleba i nasitiste se.“ (Jn. 6, 26).
Čovek sa magičnim znanjem bi hteo da dobije takav zlatan ključ, takav čaroban štapić uz pomoć kojih bi bilo moguće dostići sva moguća blaga. Na primer, savremenog obožavaoca Kabale (i uopšte magije) moguće je poznati po crvenom vunenom koncu na podlaktici – smatra se da čovek koji te voli bi trebao da zaveže nit na sedam krajeva i izgovori posebno vračanje, u skladu sa čim, čovek navodno postaje zaštićen od tuđe zavisti, bajanja i drugih negativnih delovanja. Sve se svodi na određeni ritual ili na verbalnu formulu, kao na neke tehničke instrumente uz koje bi bilo moguće preokrenuti svoj život sa bolesti na zdravlje, sa stradanja na sreću.
Hrišćanski duhovni život se gradi na sasvim drugim principima. U čoveku je dragocena pre svega njegova besmrtna duša i stoga je prvostepena duhovna sreća a ne telesna, značajno nebesko blago a ne zemaljsko. Čovek je stvoren po liku Božijem i stoga istinski srećan on može biti samo sa Bogom. Živo obraćanje ka Bogu uz pokajano odbacivanje grehova jeste srž duhovnog života. Ispunjavanje Božijih zapovesti uz iskrenu, toplu molitvu, ispovedanjem i učešćem u bogosluženju daje duši tu slobodu i radost koje im ništa na svetu neće dati. I ako okultizam umilno primamljuje ka moći, a zatim porobljava dušu demonima, onda hrišćanstvo kroz ispunjavanje volje Božije čini čoveka stvarno jakim, jer kada je Bog sa čovekom kod tog čoveka nema nikakvog nedostatka – unutrašnje blago dopunjuje spoljašno siromaštvo. Naravno, ovde te ne obuhvata dah mističnog uzleta, a kada se zanimaš okultizmom duša misli da uzleće uvis, a u stvari samo pada u propast.
Istinski duhovni život se gradi mirno, prirodno, prosto: postepeno preobražavajući dušu i nadahnjujući je čistim, jasnim i osmišljenim životom. To je taj put penjanja na kojem se vraća rajska harmonija i jedinstvo sa Bogom koji su nekada izgubljeni zbog umilnih sablazni okultizma.
Reklo bi se da je hipnoza – rasprostranjeni oblik lečenja, koji upotrebljavaju mnogi psihoterapeuti, dopustljiv, na primer u slučaju lečenja od alkoholizma. U stvari, to je u potpunosti okultni čin, čija je naučna priroda veoma sumnjiva. Hipnotizirani čovek postaje svojevrsni živi robot koji bez svoje volje ispunjava sva naređenja „gazde“. Hipnoza jeste pogružavanje čoveka u svet iluzija i stoga je taj svet po svojoj suštini lažan. Čovek doživljava okruženje i samog sebe, ne u njihovoj stvarnosti nego kako mu sugeriše hipnotizer. U slučaju primanja hipnoze on postaje prijemčiv na svaki uticaj. Demonstrirajući paralizovanje volje u seansi hipnoze, čovek je podložniji i uticajima tamnih sila.
Čak će se svetski naučnici složiti, da je jedna od najačih strana čovečije psihe sposobnost analiziranja svoga stanja, umeće ocenjivanja svog sopstvenog ponašanja. Taj pogled na sebe sa strane: kako ja mislim, na koji način primam rešenja, šta se sa mnom uopšte događa – pomaže stvaralački pristup ka svome životu, da se ide napred a ne da se ostaje u mestu kao smrznuta statua. Zahvaljujući aktivnosti našeg unutrašnjeg oka koji pronicljivo posmatra sve što se događa u našoj duši mi možemo ostati sami svoji a ne da budemo tužne marionete kojima čitavo vreme nešto nameću i sugerišu. Trezvena ocena informacije koja dolazi spolja i svega što proishodi u nama jeste osnova pravog zdravlja i životne delatnosti. Stoga, dobrovoljno podčinjavanje sebe uticaju hipnotizera i uopšte okultnom uticaju donosi duši, u pozadini prvih poboljšanja, samo monstruozni neuspeh i nelagodnost.
Autor: Valerij Duhanjin
Izvor: Prijatelj Božiji