Поп Мита комита – трећа личност Топличког устанка
Кроз животну причу Димитрија Димитријевића, попа, војводе, јунака и страдалника се овај пут најјасније види.
Димитријевић је рођен 1881. године у Ђаковици на Косову и Метохији у занатлијској породици. Богословију је завршио у Призрену 1898. године, те по завршетку школовања почиње са радом као свештеник и учитељ у Медвеђи и местима дуж српско – турске границе. Након тога службује у селима блачког краја. Током 1900. године прелази у Барбатовац крај Блаца, да богослужбује у гргурској и кашеварској цркви. Поп Мита је скидао поповску мантију и када је српству било најтеже, одевао војну униформу, те је зато и добио надимак поп Мита комита. Ратовао је у оба Балканска рата, најпре као добровољац, а потом као редован војник и учествује у ослобађању родне Ђаковице. Ослободилачким Балканским ратовима испуњен је вековни Косовски завет. Стара Србија била је слободна. Велики рат га је затекао у Барбатовцу, а по слому Србије 1915. године поштујући захтев нишког владике Доситеја остаје у свом парохијском дому. Као предани национални радник бива препознат као опасност у Софији и Бечу.
Бугари су му спалили кућу у Барбатовцу 21. новембра 1916. године и том приликом изгорео му је дневник који је водио, али и друга бројна архива. Аустроугарска обавештајна служба га је евидентирала као опасног по монархију, што сведочи о његовом раду на српском ослобођењу и уједињењу. Убрзо по окупацији Србије, 1915. године, непријатељ почиње да врши насилну бугаризацију. Интелигенција српског народа бива брутално уништавана. Учитељи, лекари, правници и свештеници бивају интернирани у логоре, мучени и/или убијани, док су на њихова места постављани бугарски свештеници и учитељи. Владика нишки Доситеј већ је био интерниран, док је само у нишкој епархији убијено 158 српских свештеника, а Поп Димитријевић бива ухапшен и интерниран у логор Стара Загора, у један од преко двадесет логора за Србе у Бугарској.
Димитријевић у логору показује своју спретност и храброс, успева му бекство из логора средином 1916. године. Знајући да би га прво тражили у околини Блаца не враћа се кући, већ се запућује у Јабланицу и скрива се у месту Гајтану. Месеца августа 1916. заједно са Димитријем Беговићем формира комитску чету у селу Туларе која је бројала око двадесетак људи. Беговић ће касније постати један од најтрагичнијих хероја Топличког устанка. Заробивши му породицу, Бугари су га уцењивали, како ће је побити ако им не преда свој одред. Беговић је одлучно одбио бугарски ултиматум рекавши : „Убили сте на хиљаде чланова породица комита, убићете и моју, јер ја се никада нећу предати. Српски официр се не предаје“. За одмазду Бугари су живе спалили његову жену и њихово четворо деце, с тим што је у тренутку смрти супруга Беговића била у благословеном стању, те је тежина злочина много већа, готово садистичка. Тела су им била угљенисана и згрчена заједно тако да их ни после смрти нису могли раставити. На трен се учинило да су се Везув и Помпеја преселили у време Топличког устанка.
Димитријевић сарађује са Беговићем и ради на подизању борбене готовости, окупља и куражи народ у Медвеђи, Реткоцеру, Иван – кули и Добром Долу. Због умећа четовања и командовања бива постављен за начелника штаба Јабланичког одреда, те видимо да је уско поље деловања Димитријевића била Топлица и Јабланица, а шире читава Стара Србија.Иако знамо да су многи Албанци били помагачи бугарске и аустроугарске војске и да су се истицали злочинима у гушењу устанка, било је и примера Арбанаса који су помагали устаничку ствар.
Један од водећих људи Јабланичког одреда био је Рамадан Азировић (Незировић у неким изворима) од оца Мустафе Назирова, званог Бели великог пријатеља Димитрија Димитријевића. Несумњиво да је поп Мита покушавао да задобије поверење и албанског живља како би проширио пламен устанка.
На састанку у селу Обилић код Бојника, фебруара 1917. Димитријевић добија чин четничког војводе. На том збору је донета и одлука да се подигне устанак (Божа Павловић би рекао Трећи српски) и распише зајам од 50.000 динара за војне потребе који би се сакупио од имућнијих грађана.
Од тог момента почиње да тиња сукоб између Косте Миловановића Пећанца и Димитрија Димитријевића. Има прегршт разлога зашто је владала неслога у вођству устаничког покрета. Остало је забележено да је поп Мита међу првима заговарао устанак и оружани отпор окупатору што се косило са наређењем које је имао Пећанац да се устанак подигне по пробоју Солунског фрота. Постојало је и отворено ривалство за вођство у покрету између Димитријевића и Пећанца. Они су уносили много тога личног у међусобни сукоб. Четници су били стари прекаљени ратници, још из турског времена и обојица су били из Метохије. Поп Мита није доживљавао Пећанца као ауторитет и себи надређеног, сматрао је да има заслуга да сам доноси одлуке. Падале су тешке речи и оптужбе, а потезало се и за оружијем, но на срећу није дошло до крвопролића. Када се нису очи у очи препирали, чинили су то у преписци. Поп Мита је пребацивао да покрет води један неписмен човек, који не води рачуна кога све прима у чету, док је Пећанац сваљивао и аргументовану и неаргументовану кривицу на Димитријевића. Сукоб војвода можемо сагледати као сукоб Црне и Беле руке, пошто је Димитријевић био близак сарадник Црнорукца Косте Војиновића и заступник идеја организације „Уједињење или смрт“, док је Пећанац био изасланик владе и Српске Врховне команде.
Поп Мита је увек био за акцију тако да његова група људи продире све до Куманова у Македонији вршећи диверзије и збуњујући непријатеља. Након ослобођења Медвеђе, Лебана и Бојника поп Мита је припремао акцију ослобођења Лесковца, али је својом изричитом наредбом Пећанац спречио и осујетио ове планове. Потенцијалне борбе за Лесковац уз акције за ослобођење Крушевца и Ниша биле највећи домет храбрих устаника 1917 године. Поред свог националног рада и непрестаних борби поп Мита је горео од жеље за породицом и топлотом породичног дома, тако да је неретко тајно ноћу одлазио у Барбатовац крај Блаца да се види са женом и децом. Ти тренуци среће су га подсећали шта значи слобода и за шта се боре, да не би сваки Србин стрепео у рођеном дому.
Када су здружене снаге Бугара и Аустроугара напале да поново освоје територију коју су комите ослободиле, Димитријевић је командовао одбраном линије фронта у дужини од 40 километара, од Дољевца па скоро све до Врања. Као да се 1917. претворила у 1813. годину, линије фронтова су копниле и слабиле, народ је страдао, куће су гореле. Некадашњи пламен устанка се претворио у пепео и прах.
Димитријевић наставља герилску борбу и не пристаје на предају. У потпуности се зближава са Костом Војиновићем и постаје његов човек од поверења. Да не би пало у заборав шта се све дешавало током устака, какво је било држање народа, какве су биле репресалије окупатора које су изазвале устанак, саставља се један извештај који обухвата дешавања од слома Србије 1915. до слома устанка 1917. године. Извештај је састављен од стране Војиновића под печатом Ибарско – копаоничког комитског одбора војводе Косовца и бива упућен Српској Врховној команди. У извештају се такође тражила и помоћ, лекови, хирурзи и смернице за даље деловање. Формирана је група одбраних и проверених комита која је требала да пређе преко непријатељске територије и поднесе извештај сабраћи на Солунском фронту.
Вођа ове групе и операције је био свештеник Димитрије Димитријевић, а поред њега у групи су били још : потпоручник Аца Пипер, Ратко Стефановић, Петар Грк, Прока Планић, поднаредник Влајко Владисављевић и Властимир Вуковић. Сви су били посебно пробрани због свог јунаштва и показаних способности. Група је кренула са Копаоника из села Бабице 5. августа 1917. идући правцем ка Шар планини. Ишли су углавном ноћу, дању одмарајући и скривајући се од непријатељских војника. У манастиру Свете Тројице поднo планине Шаре Димитријевић је од игумана храма, свог пријатеља, добио хране и инфорације о положајима бугарски трупа.
Међутим између Гостивара и Тетова када су покушали да прегазе Вардар наишли су на бугарску патролу. Отворила се борба 10. августа 1917. у којој гине Ратко Стефановић, а Аца Пипер, Петар Грк и поп Мита бивају заробљени. Димитријевић је био рањен током ове краће борбе. Из обруча су се извукли Властимир Вуковић са Планићем и Владисављевићем. Они су успели да прођу између непријатељских редова и предају извештај Врховној команди. Поп Мита је са саборцима био депортован у Ниш. Тамо су Бугари у оквиру Нишке тврђаве имали затвор и стратиште за учеснике Топличког устанка. Рањени Димитријевић стиже у нишки казамат крајем августа ратне 1917. Иако немамо података који говоре да ли је преминуо од последице рањавања и неадекватног лечења или од мучења, можемо претпоставити на основу бугарског држања током окупације како су протекли Димитријевићеви последњи дани. Стална саслушавања и свакодневна мучења су биле једини бугарски метод да од попа Мите сазнају који је био циљ њихове тајне акције. Пошто су комите успеле да доставе извештај можемо закључити да ништа није одао Бугарима нити икога издао.
„Кад не казах за те хитре ноге,
Које – но су коњима утјецале,
И не казах за јуначке руке,
Које – но су копља преламале
И не голе сабље ударале,
– Ја не казах за варљиве очи,
Које су ме на зло наводиле…“
Нека је вечна слава јунаку Димитрију Димитријевићу,
који је остављајући црквени олтар живот положио на олтару отаџбине!
Аутор: Милун Павловић
