1992. na dan Svetog Vasilija Ostroškog u bunkeru nastala VRS
Tamni oblaci uveliko su se bili nadvili nad velikim planinskim masivom Javor, na razvođu Bosne i Drine. Dvestotinjak metara u utrobi brda Veliki Žep, nalazio se vojni objekat „Goljak 1.” U njemu su sedela 4 generala, 7 pukovnika i 1 kapetan.
Bio je to podzemni bunker u Crnoj Rijeci, na desetak kilometara od Han Pijeska. Pravljen je pedesetih godina prošlog veka i trebao je da bude komandno mesto u slučaju Trećeg svetskog rata. Bunker je bio državna tajna i za njega su samo retki znali.
Ali, njegovi gosti te večeri i jesu bili vojna lica, Srbi iz JNA koja je uveliko bila u rasulu, a oni su imali te noći vrlo jasan plan. Izgradnja ovog bunkera premašila je milijardu dolara, opremljen je da se iz njega ne izlazi mesecima. Bio je otporan na nuklearni udar od 10.000 kilotona i imao je jednu od najsavremenijih telefonskih linija u Evropi. Bunker na kraju i dočeka Treći svetski rat, jer ovaj novi rat za Srbe svakako je bio uvod u novo stradanje. U ovom udobnom kompleksu koji se prostirao na 5.000 m² sa prijatnom temperaturom od 25⁰ i leti i zimi, razmatrali su kako voditi nametnuti rat:
General-potpukovnik RM, general-major Manojlo Milovanović, general-major Milan Gvero, general-major Đorđe Đukić, pukovnik Zdravko Tolimir, pukovnik Petar Salapura, pukovnik Mićo Grubor, pukovnik Dušan Kovačević, pukovnik Stevan Tomić, pukovnik Jovan Marić, pukovnik Milan Lukić i kapetan Dragomir Pećanac.
Tu je, u noći 11. na 12. maj 1992. godine, stvorena okosnica Glavnog štaba VRS. Nastala je pod nazivom Vojska Srpske Republike Bosne i Hercegovine na čelu sa general-potpukovnikom RM. Ova društvena mreža ne dozvoljava postavljanje njegove slike kao i slike pukovnika Milana Lukića. Ovih 12 starešina odredilo je doktrinu na kojoj će se zasnivati VRS, uz strogo poštovanje pravila. U jedinice su primani profesionalni vojnici iz JNA, ali i Srbi iz cele države koja je bila u raspadu, kao i svi ostali koji su to hteli.
Danas se malo govori o broju Srba muslimanske veroispovesti koji su bili u VRS, a bio ih je iznenađujuće veliki broj. O tome najbolje govori podatak da je samo u jedinicama prijedorskih brigada poginulo 7% nesrba. Bataljon „Meša Selimović” 27. mtbr Derventa, bio je sastavljen isključivo od muslimana iz Broda i Dervente, a njen komandant bio je potpukovnik VRS Ismet Đuherić. Oni su se „tukli” protiv 7. muslimanske brigade tzv. ABiH u čijem sastavu su bili najokoreliji domaći i strani mudžahedini. Ovi borci nisu zaboravili svoje korene i poštovali su državu koja im je dala sve. Nisu se vodili Alijinom ideologijom i Bosnom do Drine. Tako su Ismetov sin Dino i ćerka Jasmina, bračne drugove našli u srpskim porodicama. Komandant 3. semberske brigade sastavljene od nekoliko stotina muslimana iz Bijeljine i Janje bio je major VRS Pašaga Halilović. Njegov zamenik je bio Mujica Jahić, a jedinica je uglavnom ratovala u Posavini. Zajedno sa srpskim borcima na pravoslavnom groblju u Istočnom Sarajevu sahranjen je i Ragib Halilović sa srpske Grbavice.
Srpske jer je Sarajevo u to vreme posle Beograda bio grad sa najviše Srba. U Sarajevu je 1992. godine živelo oko 200.000 Srba, računajući i 10.000 izbeglica koje su proterali poislamljeni Srbi. Srba je danas puno Sarajevo, ali u 130 pravoslavnih grobalja, koliko ih ima u Kantonu. Prosta računica navodi na pitanje gde je nestalo 170.000 Srba iz Sarajeva, gde su ti ljudi i ko su u stvari prave žrtve ovoga rata…
Nema puno slučajeva na svetu, da ljudi koji su stvarali i podizali jedan grad iz njega odlaze glavom bez obzira. Odlaze i iza sebe ostavljaju svoje kuće i imanja, ali sa sobom nose grobove i ne ostavljaju svoje preminule. Preko 30 godina svetu se plasira priča da su Srbi došli i okupirali Sarajevo kao nekad Turci u Beograd. Niko nije došao nigde, sve ove teritorije su po predratnom popisu stanovništva, a i po katastru i gruntu, bile isključivo srpske.
Srbi su ponovo gurani na margine. Jedini spas je bio u osnivanju VRS. Tad je već bilo jasno da se mora stvoriti jak bedem kako bi se odbranio srpski narod. HVO je već ušao u Posavinu, a muslimanske snage su se povampirile i počele teror nad srpskim stanovništvom i u Podrinju. Zbog toga je doktrinom utvrđenom pre 32 godine, odlučeno da sve paravojne formacije zatečene na teritoriji Republike Srpske, budu uključene i stavljene isključivo pod komandu VRS. One koje to odbiju, trebalo je razbiti, pohapsiti ili proterati. Predviđeno je ratovanje u duhu međunarodnog ratnog prava, a moral vojnika dizao se na duhu srpske prošlosti, tradicije, patriotizma i svesti za šta se bore. Glavni štab VRS formiran je kao stručni organ koji je imao zadatak da stvori oružanu silu koja će se izboriti za međunarodno priznanje Republike Srpske.
Istog meseca nastalo je i 5 korpusa VRS:
Prvi krajiški korpus bio je sa sedištem u Banjaluci, Drugi krajiški korpus sa lokacijom u Drvaru, Istočnobosanski korpus u Bijeljini, Sarajevsko-Romanijski korpus u Lukavici i Hercegovački korpus stacioniran u Bileći. Nakon učestalih napada muslimanskih ekstremista na srpska sela u Podrinju, novembra meseca iste godine nastao je i Drinski korpus koji je bio stacioniran u Vlasenici.
Organizovani su sektori po oblastima, a prvi je bio Sektor za organizaciju, mobilizaciju i personalne poslove. Zatim Sektori za, bezbednosno-obaveštajne poslove, za vazduhoplovstvo i PVO, za vezu sa stranim vojnim predstavnicima, za planiranje, razvoj i finansije, Sektor za pozadinu, kao i Sektor za moral, verske i pravne poslove. VRS imala je i Upravu za operativo-nastavne poslove koja se sastojala iz 3 organizacione jedinice: Odeljenje za operativne poslove, Odeljenje za nastavne poslove i Operativni centar.
Kroz VRS zvanično je prošlo 210.000 boraca, iako mnogi danas spore taj broj. Kažu da, postoje hiljade fiktivnih boraca koji su se posle rata samo nakačili na budžet. Ono što se zna, da je njih skoro 24.000 položilo živote za Republiku Srpsku. Ostaje za ponos da nijedna jedinica VRS nikad nije prva počela borbeno dejstvo, a da prethodno nije izazvana od strane neprijatelja. A, zvanično je formirana na današnji dan, 1992. godine, dan Svetog Vasilija Ostroškog.
VRS u jednom trenutku odlučila je da ustane protiv kriminala i ratnog profiterstva. Nekoliko jedinica najvećeg i najmoćnijeg korpusa VRS je početkom septembra 1993. godine na železničkoj stanici u Banjaluci najavilo operaciju „septembar 93.” Nedelju dana kasnije pripadnici 1. bataljona vojne policije, 16. krajiške mtbr i 1. oklopne brigade, zauzeli su sve bitnije objekte u Banjaluci. A, svojim tenkovima M-84 blokirali su sve ulaze u grad. Zahtevali su da se osnuje državna komisija koja će ispitati gde je nestalo zaplenjenih 2.500 golfova, 50.000 tona nafte, 100.000 tona žestokih pića, 60 tona cigareta i mnoge druge afere. Tadašnjim vlastima dostavljeno je 7 zahteva koji su bili vezani isključivo za materijalni položaj Vojske i nisu sadržavali niti 1 politički zahtev. Kada je 3. oklopni bataljon čuo za pobunu, pružio im je podršku tako što je 2 svoja tenka T-55 izvezao na put u Krepšiću kod Brčkog, spreman da, ako zatreba, i blokira koridor. Istog dana zaplenjena je jedna cisterna dizela koja je išla put Srbije. Pobuna je na kraju „pojela svoju decu” i prekinuta je nakon nedelju dana jer grupa oficira koja ju je predvodila nije dobila širu podršku sa „vrha.”
Politika je i tad bila jača od vosjke te je u rad odmah puštena propagandna radio stanica u Banjaluci.
Na njoj je poveden napad i neviđena hajka na predvodnike ove pobune, a oficiri najelitnijih jedinica VRS koji su prošli „sito i rešeto” stavljeni su na stub srama i našli se u nemilosti političkog i vojnog vrha. Još tad je bilo jasno da će se rat najmanje voditi vojnički već više za okruglim stolovima.
Posle rata međunarodne vojne snage naredile su da se armiranim betonom zabetonira ulaz u bunker gde je nastala VRS. Ali sećanje na nju neće moći da se zabetonira nikad. Pored velikih vojnih pobeda, VRS u istoriji ostaće zapamćena kao prva vojska koja se u sred rata digla protiv kriminala i korupcije…
Autor: Deki RS