1914.g. počeo je zločinački pohod Zapada na Srbiju koji još uvek traje
Malo je danas naroda u svetu koji imaju tako veliku, časnu i epsku prošlost, kao što je to naš Srbski narod. Umesto da sa ponosom to ističu, ljudi koji danas upravljaju ovom državom, eurofanatici i nacionalni izdajnici, teraju nas da se odreknemo svojih svetih predaka i zaboravimo njihova dela koja natkriljuju vekove naše istorije.
O herojskoj borbi Srbskog naroda, koja je zadivila ceo svet, danas politička elita u Srbiji priča sramežljivo i u pola glasa, da ta priča ne bi doprla do ušiju i, može biti, uvredila elitu “kulturne“ Evrope, čiju su preci svojevremeno počinili do tada neviđene zločine nad srbskom nejači. Danas, da bi zverstva svojih predaka sakrili i da bi svoja opravdali, potomci onih koji su pokretali ratove i učinili ih tako krvavim, pišu izmišljenu istoriju u kojoj su Srbi dežurni krivci za sve.
Namerno se danas prelazi preko činjenice da je Srbija u prošlom veku vodila tri rata protiv rimokatoličkog-protestanskog krvožednog Zapada, jer je odbila da prihvati antihrišćanske vrednosti koje joj je nametao Zapad.
Prvo je u avgustu 1914.g. pokrenut rat čiji je cilj bio da se uništi Pravoslavni bedem na Balkanu u vidu Svetosavske Srbije, koji nije dozvoljavao rimokatoličkoj zločinačkoj organizaciji na čelu sa papom da se uspešno širi dalje na Istok. Taj zadatak u ime Zapada trebalo je da izvrši Austrougarska i Nemačka, uz pasivno i na momente otvoreno sabotiranje srbskog otpora od strane Velike Britanije i Francuske. Jedini iskreni saveznik (kao i u uvek) je bila carska Rusija na čelu sa carem Nikolajem, koja je i ušla u rat da bi pomogla svojoj sestri, kraljevini Srbiji. Da car Nikolaj nije zapretio separatnim mirom sa Nemačkom, Velika Britanija i Francuska bi nemo posmatrale uništenje srbske vojske, koja je čekala brodove za prebacivanje u Grčku. Tek u tom momentu oni koje smo posle rata veličali kao velike saveznike su pomogli srbskoj vojsci da se prebaci u Grčku, oporavi i pripremi za povratak u Srbiju.
Zločinački pohod Zapada, koji je izvršen preko moćne Austougarske Carevine, do detalja je planiran u godinama pre objave rata, a vršen je po blagoslovu pape, u čijem se obraćanju javnosti, između ostalog, kaže da zbog opstanka njenog i njene dinastije Austrougarska ima zadatak da ukloni Srbiju iz svog susedstva: “…ako treba i silom… isto tako je potrebno za rimokatoličku crkvu da (u borbi protiv pravoslavlja) odobri sve što se može učiniti da posluži svome cilju“. Zbog toga su zločini redovne austrougarske vojske u Srbiji vršeni po posebnom uputstvu Vrhovne komande u Beču – da se prema stanovništvu u Srbiji ne sme imati nikakve milosti, a ono je glasilo: “Uništi sve što je srbsko, ubij sve što srbski govori!“ To uputstvo nosi potpis generala Horštajna i ono je izdato neposredno pred napad austrougarskih trupa na Srbiju. Rimokatolički biskupi i sveštenici u Hrvatskoj, Bosni, Hercegovini i u celoj Austrougarskoj pozivali su narod da ustane protiv Srba, da ih pljačkaju i ubijaju i da ih sve unište ne štedeći ni decu, žene i starce, a krajnji cilj je bio istrebljenje Pravoslavnih Srba. Posebno su se u tome istakli Hrvati, čija je 22 domobranska divizija (dobila naziv vražija, zbog počinjenih zločina u Mačvi i Jadru), čiji su pripadnici bili najveći hrvatski sinovi Krleža, Maček, Tito… Šta je to značilo, najbolje govore sledeći primeri zverskih zločina koji su učinjeni u Mačvi, a tako je bilo po celoj Srbiji: U kući Milutinovića u Prnjavoru, spaljeno je 4.(16) avgusta 1914. godine 96 živih ljudi, žena i dece. U jednoj kući pronađeno je 15 žena sa sitnom decom – svi isečeni na komade, a u drugoj – sedam ukućana grozno iskasapljenih zajedno sa psom. Jedan srbski vojnik je zabeležio:“U selu Dublje kod Šapca, u jednoj kući naišli smo na šestoro zaklane dece. Pod snažnim uticajem tog groznog zločina nekoliko dana nisam mogao ništa da jedem… U drugoj kući nije bilo nikoga. U trećoj smo naišli na čoveka od oko pedeset godina starosti i pitamo ga kakvi su to ljudi bili ovde što su napravili ove strašne zločine. ‘Ne znam ko su, ali govore srpski'(Hrvati) – odgovori on. U sledećoj kući naišli smo na četvoro dece sa odsečenim glavama stavljenim pored njih, a na petom ostala glava da visi… Deca su bila poređana na stolovima. U selima smo nailazili na ljude obešene iznad kućnog praga, ili povešane o stabla voćaka, i to starci, žene i deca, ili su pak poklani u kućama i dvorištima…“. U Šapcu je vatrom iz topova srušena crkva puna naroda, tako da od vernika niko živ nije ostao. Anton Holcer, austrijski istoričar i ekspert za austrougarsku invaziju na Srbiju 1914, godine, napisao je: “Nad srpskim stanovništvom vršeni su bezbrojni sistemski masakri. Vojska je napadala sela, zarobljavala nenaoružane ljude, žene i decu. Potom su ih ubijali puščanim mecima, bajonetima ili su ih vešali. Žrtve su zatvarane u ambare i živi spaljivani. Žene su odvođene na borbene linije i tamo podvrgavane masovnim silovanjima. Meštani čitavih sela uzimani su kao taoci, ponižavani su i mučeni. A sve to su radili vojnici austrougarske armije.“ Na jugu Srbije u svirepim zločinima su se istakli Bugari, koji su vršili masovna ubijanja civila, silovanja, sadistička mučenja, posebno sveštenika, pri čemu su skopskog mitropolita Vićentija živog spalili, a crkve su rušili i palili.
Da takvom antihrišćanskom Zapadu Pravoslavna Srbija smeta, pokazao je i II svetski rat, kada se sve ponovilo, samo na još brutalniji i svirepiji način, sa još većim žrtvama srbskog naroda. Nosilac tog zločinačkog pohoda Zapada na Srbiju, koji je vršen po blagoslovu pape, ovog puta je bila Nemačka, a svi ostali učesnici su bili isti, osim Austougarske koja kao takva više nije postojala.
Treći otvoreni pohod zabludelog Zapada na Srbiju je počeo devedesetih godina prošlog veka, ratnim raspadom SFRJ, preko otvorene agresije 1999.g., okupacije KiM, zatim i cele Srbije, a nosilac toga je zločinačka organizacija NATO, i naravno sve je to urađeno po blagoslovu vatikanskog krvnika pape.
Svako ko nije zaslepljen evrounijatskim antihrišćanskim zabludama može da vidi da zločinački pohod na Srbiju, koji je započeo 1914.godine nikada nije prestajao, a danas je ušao u završnu fazu. Zahvaljujući izdajničkoj vlasti u Beogradu, Zapad uspešno završava ono što je započelto pre sto godina i čiji je krajnji cilj da Srbija bude izbrisana sa političke karte Evrope. Srbija je danas banana država, koja ne zna svoje granice, u kojoj se Ustav ne poštuje, sa kojom se upravlja iz Brisela, Vašingtona i Vatikana, a preko takozvane političke i duhovne elite koja se odrekla i Boga i roda.
Naši preci, herojski braneći svoju otadžbinu, pokazali su celom svetu šta znači biti Srbin Pravoslavac, da nema te sile koja se ne može uz Božiju pomoć pobediti i da ne žele da budu deo Zapada, već samo njegov sused. Na žalost svih nas, umesto da tim nadčovečanskim žrtvama (preko tri milona u 20 veku) koje je podneo srbski narod utvrdimo Pravoslavni bedem koji nas štiti od zlog Zapada, prozapadne vlasti odbacile su tekovine borbe i volju naroda i prihvatile tekovine palog Zapada. Tako su kralj Akeksandar i Nikola Pašić pobedu koja je zadivila ceo svet pretvorili u strašan poraz, od koga se nikada nismo oporavili. Umesto slobode u svojoj zemlji, za koju se trećina Srbskog naroda žrtvovala, prihvatili smo da budemo robovi u đavoljoj tvorevini pod imenom Jugoslavija. Prihvatili smo da živimo sa onima koji su Srbiju zavili u crno, koji su nam zverski ubijali žene, decu, roditelje, i koji nas mrze zbog naše Pravoslavne vere, takozvanim bečkim slugama Hrvatima i Slovencima, koji su od krvoločnih gubitnika pretvoreni u pobednike i gospodare Jugoslavije, tamnice za Srbe.
Posle sto godina, kao posledica života u takvoj zloglasnoj tamnici, došli smo na korak da izgubimo svoj identitet kao narod. Od naroda koji je uvek bio spreman na žrtvu za Krst Časni i slobodu zlatnu, današnja većina Srba je spremna samo na kompromise sve do izdaje Boga i roda, koju danas čine evrounijati i ekumenisti. Kakvo je danas stanje u našem narodu najbolje govore reči Sv.Justina Ćelijskog: “Gde su Srbi?… Danas je mnogo bivših Srba!“
Iako je ovu nekada slavnu i ponosnu zemlju prekrila zapadna tama, beznađe i očajanje, nada još uvek postoji i sve zavisi od nas, kako nam je poručio veliki prijatelj Srba dr.A.Rajs: “Sudbina vam je u vlastitim rukama, blistava budućnost ili ponovo ropstvo“. Ako želimo da budemo dostojni svojih slavnih predaka koji su braneći svoju veru, zemlju, porodice i ognjišta srušili tri carstva, ako želimo dobro sebi, svojim porodicama, pokajmo se za svoje grehe i zablude, odbacimo od sebe evrounijate i ekumeniste, vratimo se u naručje Gospoda i svom snagom borimo se za Krst Časni i slobodu zlatnu.
Učinimo što do nas stoji, ostalo će Gospod dati!
Rab Božiji Goran Živković
