Miloje Stevanović: Nadam se da će se narod kloniti tog nesoja, kao što je zapoviđeno Jevanđeljem i bežati od njih k`o što se beži od zmija

Intervju Biljane Đorović sa Milojem Stevanovićem: Zlatna nit

            Biljana Đorović (u daljem tekstu: B.Đ.):

            Gospodine Stevanoviću, sada već pokojna, Kosara Gavrilović bila je moj sagovornik  u 9 emisija na talasima Radio Beograda. Sa vama sam imala zadovoljstvo da uradim nekoliko emisija na Radio Beogradu i u drugim medijima. Uočila sam jednu nit koja povezuje Kosaru i vas, pa sam došla na ideju da napravimo zdogovor, kako u vašem Rečniku Dragačeva, više puta srećemo tu reč u raznim primerima. Naime, predlažem da uradimo transkripte tih emisija, koje su ozbiljna svedočanstva, i tako ih ovekovečimo u jednoj knjizi, koja bi se zvala Zdogovor. Zanima me vaše mišljenje o tome?

            Miloje Stevanović (u daljem tekstu: M.S.):

            Meni je baka Kosara, kako smo je od milja zvali, toliko draga da nemam nikakvih rezervi u odnosu na vašu zamisao. Kosara Gavrilović (1924–2019) je 7 godina starija od moje majke Jugoslave Jule (1931– 2009), a četvrt veka od mene.

            Nas dvoje smo, pored generacijske razdaljine, ponikli u sasvim različitim porodičnim miljeima: Kosara potiče iz porodice intelektualaca, diplomata, državnika… a ja sam se rodio u selu, među šljivama i stadima. Moji preci su bili zemljodelci, i uglavnom, nepismeni, sem roditelja koji su završili četvororazrednu osnovnu školu.

            Kosara je škole učila u svetskim metropolama, Londanu i Vašingtonu, a ja sam sabajle, vodeći volove u oranju, dok majka ne otalja kućevne poslove, pa dođe da me zameni, učio pesmu Ostajte ovdje, pa iz brazde trčeći jurio u školu, udaljenu 4-5 kilometara, da zadihan i znojav preteknem školsko zvono kojim će školski poslužitelj oglasiti početak časa.

            Kosa je predavala studentima na Londonskom i Vašingtonskom univerzitetu, radila u Svetskoj banci, bila prevodilac u Stejt Dipartmentu, Beloj kući… a ja sam učiteljevao u rodnim Goračićima i leta provodio kao komandant omladinski radnih brigada.

            Ona je pripadala elitnoj srbskoj emigraciji, koja je pokušavala da uruši komunističku diktaturu u Otačastvu, a ja sam bio predsednik Socijalističke omladine u Dragačevu i sekretar Opštinskog komiteta Saveza komunista.

            Ona je od detinjstva bila antikomunistički usmerena, a ja sam bio zaslepljen tom ideološkom koprenom i tek sa 35-36 godina progledao, postavši disident, zbog čega sam „anatemisan“ odnosno proglašen za neprijatelja države i partije.

            Ona je drugovala sa Rebekom Vest, briljantnom britanskom spisateljicom, Slobodanom Jovanovićem, koji je, između ostalog, bio predsednik Srbske kraljevske akademije i rektor Beogradskog univerziteta…, a ja sa dragačevskim rabadžijama, kosačima, kopačima, žeteocima, čobanima, rvačima, bacačima kamena s ramena…

            Iako je provalija između Kosare i mene bila veća od Atlantika, koji deli tačke zemnog šara na kojima smo bivstvovali – po Božjem promislu, postali smo  veoma bliski prijatelji i saborci u borbi za očuvanje Kosova, i u borbi za očuvanje pravoslavne, svetosavske vere, našavši se pod barjakom prognanog pravednika,  vladike raško-prizrenskog Artemija.      

            Kosara je ostavila Ameriku i došla u Gračanicu, eda bi bila prevodilac vladiki Artemiju. Nakon nekanonske smene raško-prizrenskog episkopa, ondašnji administrator Eparhije, Atanasije Jeftić, Kosaru je brutalno najurio iz Gračanice, pa će ona svoje sastradavanje s prognanim Vladikom nastaviti u egzilu, i u toj borbi ostati do upokojenja.

            A meni je Bog učinio milost, uputivši duhovna čeda vladike Artemija ka kapiji mog doma i mog srca, te se tako, hvala Bogu, svrstah u sastradalnike ovog Božjeg čoveka, a time u saborca divne starice Kosare.

            Eto, taj barjak pravoslavlja u boju protiv ekumenističke (sve)jeresi i protiv izdaje u Beogradskoj Patrijaršiji,  koji je vozdigao  vladika Artemije, jeste ta zlatna kopča, „nit“, kako vi rekoste,  koja je čvrsto spojila baku Kosaru sa mnom i mojom porodicom.

            Sreli smo se, jedne prilike, posle Liturgije u manastiru Svetog Justina u Barajevu. Neko nas je upoznao. A ona će u svom stilu: Blago vama, brate Miloje, kad su vas ovi jeretici ekskomunicirali. Baš vam zavidim.

            Drugom zgodom je napisala, pod naslovom: Veliki kompliment za Grešnog Miloja: „Jedino što znam i što mogu da tvrdim sa velikom uverenošću, to je  da isključenje iz Crkve  našega  brata Miloja, nema nikakve  veze sa Grešnim Milojem. To je prosto jedan akt od strane naše Crkve, koju bih želela da nazovem necrkvom, da nastave sa uništavanjem našeg vladike Artemija. I to treba da bude veliki kompliment za Grešnog Miloja. I time što  su Grešnog Miloja isključili  iz Crkve, oni  su  hteli  da pokažu koliko je malo važan u celom ovom pokretu, u svim onim zbivanjima, naš vladika Artemije, bez koga svega ovoga ne bi bilo, jer bismo mi odavno već pokleknuli i izgubili bitku za našu veru, što je glavno. Jer, kao što je rekao naš vladika Artemije jednom:  Ni Kosovo nije tako važno u našim životima, kao što je naša vera važna, jer Kosovo smo imali, pa gubili, pa ga ponovo imali, pa ga opet gubili, ali ono je uvek bilo naše. Ali, ako izgubimo veru našu, pravu veru, onu veru u koju smo  verovali  vekovima,  od  kada  smo  pokršteni,  veru  Svetog  Save,  onda smo izgubili sve, uključujući i Kosovo i same sebe.”

            Bilo mi je, vaistinu, veliko zadovoljstvo što je baka Kosa nekoliko puta nedeljno bivala naš gost. Naročito se zbližila sa mojom suprugom Nadom, a katkad je  bila moj žestok, ali veoma drag, protivnik.            

            Kosara je napisala zanimljivu recenziju knjige Tajna bezakonja, koja je doživela tri izdanja 2012. 

              B.Đ.: Ova, 2021. godina, vam je nažnjevita, kako zbore vaši Dragačevci, jer ovih dana izlazi iz štampe drugo, dopunjeno izdanje Rečnika Dragačeva, koje ste obogatili sa još 4.000 dodatnih pojmova, snabdevenih primerima iz života vaših zemljaka, a već 2-3 meseca slušamo vašu zvučnu knjigu Razgovori u rajskim šetnjama, koja ima 12 epizoda. Čini se da ste ovom knjigom izneli pred sud javnosti sjajno svedočanstvo čoveka koji, spontano, u šetnjama, pokazuje svoje predivno lice, na koje su klevetnici besomučno bacali blato iz političkih kaljuga, hoteći da ga naruže, što im nije pošlo za rukom, kako se to jasno vidi iz tih vaših razgovora u šetnjama.

            Kako je došlo do ove knjige?

            M.S.: Imao sam čast, sreću i zadovoljstvo da vladika Artemije gostuje u mom domu preko stotinu puta, da jedno vreme idem s Njim u svakodnevne šetnje, da zajedno putujemo u pohode brojnim našim katakombama, uključujući i one van zemlje, i da tom prilikom snimam naše razgovore, za šta sam, naravno, tražio i dobio Njegov blagoslov, kojom prilikom mi je rekao: Brate Miloje, Gospod zna i šta mi mislimo, a kamoli šta govorimo. Ako baš imate želju da to beležite, nek je blagosloveno.

            Tako sam došao do bogate građe od preko stotinu sati audio zapisa, pa sam učinio pokušaj da delićem tog blaga, od nekih šest i po sati, ugostim pratioce sajta ERP u egzilu, da čuju taj blagi očinski šapat, a ako Bog da, nameravam objaviti i štampanu verziju ove zvučne knjige.

            B.Đ.: Šta, po vašem mišljenju, ova knjiga kazuje i koji je njen cilj?

            M.S.: Ona, čini mi se, razbija u paraparčad iskonstruisan stereotip, koji su svetovni i crkveni moćnici preko sredstava informisanja nametnuli dobrom delu naivnog naroda, koji još uvek gleda rijaliti televizije i čita tračersku štampu, kojoj je posao da senzacijama, poluistinama, neproverenim vestima privuče mase, ili da ispuni zadatke svojih gazda i usmeri zavedene na bespuće idolopoklonstva što je, u stvari, neviđen oblik manipulacije ljudima i negovanje negativnih uzora, koji srozavaju društveni moral.

            Cilj ove knjige je da ostavi trag onima što će doći, kako bi rasudili i uverili se, da su klevetnici i opanjkači uzaludno optuživali čoveka koji je davno odsekao svoju volju i potpuno se predao volji Gospodnjoj, podnoseći, bez roptanja, nepravde koje su mu naneli progonitelji Njegovi.

            Blaženopočivši vladika Artemije je znao cilj svoj, išao je k njemu, ne osvrćući se na pogane strele uvreda i laži koje su na njega odapinjali sinovi beščašća i zla. Kao da su mu u ušima odnekud odzvanjale reči Fjodora Mihailoviča Dostojevskog: Ako si se uputio prema cilju i putem počeo zastajkivati i kamenjem gađati svakog psa koji laje  na tebe, nikad nećeš stići na cilj.

            U jednoj od naših brojnih šetnji Vladika kaza:

            „Cilj koji je Gospod postavio ljudima je toliko uzvišen da se nikada ne može dostići, ali kome se može večito težiti i ići ka njemu.

            Znate l` koji je to cilj?

            Budite savršeni kao Otac vaš nebeski!

            Naravno, to je jedini cilj dostojan čoveka. Svi drugi ciljevi, koje postavljamo u ovom životu na Zemlji, privremeni su ciljevi, a ovaj cilj – biti savršen kao Otac naš nebeski, to je cilj kojem uvek možemo da težimo, on je pred nama, mi gledamo u njega i putujemo. To je naš zadatak.“

            Vaistinu, on se trudio da taj cilj dosegne, a nama, svojim duhovnim čedima, ostavio je primer kako da provodimo i iskupljujemo vreme, eda bi, kad stignemo do izlaznih dveri ovozemlja, mogli da se nadamo preseljenju u Carstvo Oca našeg nebeskog, kao ljudi koji imadu nade u milost Gospodnju.

            Iako će mnogima ova knjiga ličiti na borbu Davida i Golijata, nadam se da je to jedna, čista k`o suza, kap u okeanu kleveta i laži kojima su bezakonici hteli da satanizuju jednog pravednika, izvršavajući zadatak – obećanje koje je tadašnji patrijarh Irinej, Bog da mu oprosti, dao američkoj ambasadorki Vorlik, da će sankcionisati Artemija. Ali, kao što Dostojevski kaza: Sve će proći, samo će istina ostati – tako se patrijarhu Irineju, u trenutku neopreza omakla istina, pa će samo nekoliko dana nakon smene Vladike Artemija, na Sretenje 2010, u crkvi Ružica na Kalemegdanu, reći: „Artemije je dobar, čestit i pošten čovek“.

            B.Đ.: To, zaista jeste čudnovato: Vikiliks je objavio Patrijarhovo obećanje g-đi Vorlik, koje je munjevito sprovedeno, a onda je, nakon egzekucije, dao tu izjavu koja je objavljena na televiziji i koju ste vi citirali u vašim knjigama. Ali, ruku na srce, nije Patrijarh bio usamljen u hajki protiv vladike Artemija. Zar ne?

            M.S.: Nije. On se samo pridružio, voljno il nevoljno, ne znam – Bog zna, beščasnim podmuklicama, kojima je vladika Artemije bio prepreka na putu izdajstva.

            B.Đ.: Niste li prestrogi u kvalifikaciji „beščasne podmuklice“ i „put izdaje“?

   M.S.: Ne znam da li govorimo istim jezikom. Ja sam Dragačevac, a tamo se, možete proveriti u mom rečniku, pod tim pojmovima podrazumeva sledeće:„podmuklica ‘podmukao čovek’. – Ništa gore od podmuklice nema, on ti vamo šule mile, a iza leđa ti prede konopac; beščašće ‘nečasnost, moralni pad’. – Ti ništaci su ugazili u beščašće do guše; izdajstvo ‘izdaja’. – Bivalo e slučaeva kad oni od koig se najmanje nadaš počine izdajstvo.“ 

E, ako smo se oko toga sporazumeli, dozvolite mi da vam dokažem istinitost gornje tvrdnje.

Zar nije podmuklica, beščašćem ogrnut onaj koji se javno, još 1996, zarekao: da će slomiti kičmu Artemiju (Irinej Bulović)?

Zar nije  podmuklica, beščašćem ovenčan, onaj koji 2010, bez straha od Boga i bez stida od ljudi, izjavi: da 10 godina čekaju odluku o smeni Artemija, da ja Artemije drogiran, omađijan, zabludeo, izgubio zdrav razum… (Amfilohije Radović)? Ako tome dodamo činjenicu da je taj papin prstenonosac potpisao tužbu, na osnovu koje je 10 godina svetovni sud sudio za izmišljene finansijske malverzacije vladike Artemija, i da se za sve to vreme ne nađe trun istine u tim optužbama, onda se podmuklost i beščašće Amfilohijevo ne može dovesti u pitanje.

Zar toj družini  beščasnih podmuklica  ne pripada Atanasije Jeftić, govoreći takve pogrde na račun Vladike Artemija i njegove duhovne dece, dakle za svoju braću po krvi i veri, da su to ziloti – zurloti, monasi – nemonasi, apači i banditi, ludaci i nesrećnici?...

Zar ta karakteristika može obići Savu Janjića, koji besramno reče da je Vladika Artemije, njegov dotadašnji duhovni otac, „lud“, pa je odmah potrčao u zagrljaj novom tati, Džozefu Bajdenu i mami, Ketrin Ešton.           

Zar Velibor Džomić, koji je ispisao silne neistine, među kojima je pobrojao brojne vile Vladike Artemija, uključujući i „vilu“ u Bistričkoj, o kojoj u ovoj knjizi imamo neoborivo svedočanstvo… i mnogi drugi koji su protiv Vladike Artemija ispisali akta od kojih će se postideti kad se ispuni vreme, ili će biti upisani u vremeplovu Svete Crkve kao jude, kao bratoubice, kao oceubice. Inače, gde pomenuh Džomića, njegov lik i  delo najbolje je opisao Dobica Ćosić, govoreći da je to čovek niska morala a velike pretenzije.

Zar nije izdajstvo ono što je rekao pokojni prof. Ljuba Protić, Bog da mu dušu prosti, kao dugogodišnji član Eparhijskog saveta Beogradsko-karlovačke eparhije: U Beogradskoj Patrijaršiji nisu počinili (samo) izdaju i veleizdaju, oni su počinili bogoizdaju.

            B.Đ.: Vi ste  u svojoj besedi, na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu, 2015, rekli, evo da doslovno citiram: „Raskol u Srbskoj pravoslavnoj crkvi zaista postoji. Ali oni koji to pokušavaju da pripišu blagočestivom Vladiki Artemiju, u sebi nose raskol.

            Ko su ti ljudi?

            To su oni što pomeriše stare međe koje postaviše oci naši.

            To su oni što arhijeretika papu, koji nam radi o glavi, zovu „sveti otac“.

            To su oni što su primili od pape prstenje kardinalsko.

            To su oni što su prestali biti svetosavci i proglasili se ekumenistima.

            To su oni što, ko poslednje moralne spodobe, kleče po katoličkim katedralama, što se prekrštavaju u biskupe, što uvode jeretike i žene u oltare, što se mole sa jereticima, što izgovaraju Simvol vere sa dodatkom filiokve, poput onih što otpadoše od Jedne, Svete, Saborne i Apostolske crkve.

            Oni što potpisuju primate najpalijem, u greh, čoveku, posle Jude Iskariotskog, papi.

            Oni što pale sveće po jevrejskim sinagogama.

            Oni što u naše svetinje ne primaju pravoslavnu braću Ruse sa ikonom Majke Božje.

            Oni što iz bogoslovskih škola izbaciše učenje svetog ave Justina Ćelijskog.      Oni što gaze odluke Sabora o istupanju naše Svete crkve iz Svetskog saveta crkava, kao i brojnih odluka o vekovnom bogoslužbenom poretku.

            Oni što pokušavaju da saćeraju veru u čuturu svakom verniku koji upotrebi talante od Boga mu darivane, da ukaže na njihovo bezakonje.

            Oni što se slikaju ispod „ikone“ Alojzija Stepinca, koga papa proglasi blaženim, valjda zato što je bio predvodnik 1.371. krvnika, katoličkih fratara, u mantijama, koji su neposredno učestvovali u satiranju srpskog roda.

            Oni što nagovaraju Srbe na Kosovu da glasaju za svoje utamničenje i što trče da uzmu šiptarska dokumenta“…

            M.S.: Ako biste tome dodali citat iz Kosarinog predavanja u Vašingtonu, onda će izdaja i bogoizdaja biti jasna i onima što imaju komaračku savest  – što bi reko Sveti Justin. Tom prilikom je Kosara zasvedočila: „Lično znam za dvojicu vladika koje je Stejt Dipartment  naterao  da  se  potčine,  ucenivši  ih  optužbom za  ratne  zločine,  tvrdeći  da  američka  vlada  ima neoborive  dokaze  za  to  i  da  se  u  bilo  kom  trenutku mogu  naći  u  Hagu  i  biti  optuženi  kao  ratni  zločinci.  Ali  američka  vlada  smatrala  je  korisnijim za  Ameriku,  ili  je  to  Stejt  Dipartment  smatrao,  da oni  zadrže  svoje  položaje  i  sarađuju  sa  Amerikom. Oni  su  se  uplašili  i  reagovali  kao  kukavice.  Ostali  su  na  svojim  položajima  i  počeli  da  ispunjavaju  naloge  Amerike.  Amfilohije  i  Atanasije  nisu se  samo  poneli  kao  kukavice  –  oni  su  to  i  postali. A  kada  su  postali  kukavice,  njih  dvojica,  od  trojice najstamenijih  i  najvećih  branilaca  Pravoslavlja, pravoslavne istine i srpskog pravoslavnog naroda, postali  su  i  glavni  zagovornici  Zapadne  Evrope, Amerike,  njihovih  vrednosti,  njihovih  potreba  i njihovih  planova  za  Novi  svetski  poredak.  I,  još gore,  ne  samo  što  su  sagrešili,  već  su  sačinili  i potpuno nov koncept Crkve, njenih dogmi, cele naše vere,  ne  bi  li  svoj  greh  opravdali.” 

            Nadam se da će nakon ovog Kosarinog svedočanstva svako razumeti:

            – prvo, zašto su najpre Atanasije, potom Amfilohije, postavljeni za administratore ERP, nakon nekanonske smene vladike Artemija;

            – drugo, da su glavni progonitelji Vladike Artemija golemo ruglo, bruka i sramota, besplodno drveće koje će vreme iz korena izvaliti i baciti na smetlište istorije, makar im zaslepljeni idolopoklonici crtali oreole;

            – treće, svako će lako zaključiti da: ko neće brata za brata, hoće tuđina za gospodara, i ko ne ljubi brata koga vidi, ne može ljubiti Boga Kojega ne vidi.

            Neće mnogo vremena proći kad će svakom biti jasno da se na Vladikinim progoniteljima ispunilo ono što Jevanđelje predviđa: da će nastati vremena teška, u kojima će se pojaviti vuci u jagnjećoj koži, odnosno ljudi samoljubivi, srebroljubivi, hvalisavi, gordeljivi, hulnici, neposlušni svetootačkom predanju, neblagodarni, nepobožni, bezosećajni, klevetnici, neuzdržljivi, surovi, nedobroljubivi, izdajnici, naprasiti, naduveni, više slastoljubivi nego bogoljubivi, koji imaju izgled pobožnosti, a sile njezine su se odrekli.

            Nadam se da će se narod kloniti tog nesoja, kao što je zapoviđeno Jevanđeljem i bežati od njih k`o što se beži od zmija – što bi reko sveti Marko Efeski.

            B.Đ.: Kud će bežati?

            M.S.: Bežaće od vukova u jagnjećoj koži, pastirima dobrim.

            B.Đ.: Gde da nađu te pastire dobre?

            M.S: Ako bi mene neko pitao, ja bih mu reko: u katakombama ERP u egzilu. Ali uputnije je da pitaju proroke i jevanđelistu Jovana.

            No, ako su im daleko proroci i jevanđelist Jovan, nek skoknu do ravnog Kosova, u Dečane, tamo će naći novog Vuka Brankovića, odroda Savu Janjića, i nek potraže njegovu knjigu  Ekumenizam i vreme apostasije koja je štampana u Prizrenu, 1995. I tamo će naći glasan i jasan odgovor na vaše pitanje.

            Naime, Sava, pre no što prebeže u Judin tabor, zapisa crno na belo: „Nažalost, u naša smutna vremena pojavili su se i u okviru Pravoslavne Crkve pojedinci, koji na svoju Crkvu  gledaju  drugačije  nego što su to činili  Sveti Oci, mučenici i ispovednici. Ovi moderni odstupnici od Pravoslavlja i protagonisti nove jeresi ekumenizma aktivno rade na stvaranju jednog ‘Novog Hrišćanstva’ preko  kojeg  neprijatelj  ljudskoga  roda  želi  da  osnuje svoju lažnu Crkvu (Anti Crkvu) i uz njenu pomoć pri premi dolazak lažnog Hrista. Njihov cilj je da Crkvu dovedu u korak sa današnjim vremenom i stide se pred ‘slobodoumnim’ i ‘naprednim’ zapadnim  svetom da javno priznaju istinu o svojoj Crkvi i veri pravoslavnoj. Oni zajedno pod ruku sa raznim jereticima u ‘lažnom smirenju’ hule  na Crkvu,  priznajući  da su vrata  adska već nadvladala Hristovu Crkvu, da je ona podeljena i da ‘svi treba da se pokajemo i izmirimo’. Tek tada ćemo, po rečima ovih novih apostata, ponovo ‘pronaći’ jednu, nedeljivu i istinsku Crkvu Hristovu. Još do jučer su se ti isti pravdali da učestvuju u dijalogu sa jereticima kako bi pred njima svedočili istinu Pravoslavlja, a sada to isto Pravoslavlje prodaju u bescenje, bacajući bisere svinjama“(str. 6).

            I još će od Save čuti: „Ipak, mi zasigurno znamo da se ovi mračni ciljevi nikada neće ostvariti, jer je Crkva Hristova neuništiva. Ona će i na svršetku ovoga veka dočekati svoga ženika Hrista čista i neporočna, neoskvrnjena grehom apostasije. Pitanje je samo, koliko će ljudi u njoj prepoznavati istinsku Crkvu Božju i u njoj naći spasenje?“ …

            „Nova jeres, svejeres ekumenizma sa svih strana nagriza jedinstvo Pravoslavne Crkve, njeno učenje i vekovno kanonsko ustrojstvo… Ekumenizam… samoga Hrista zamenjuje obezboženim i sekularizovanim evropskim čovekom. Ukratko rečeno, on reinterpretira hrišćanstvo u duhu ‘Novog doba’ i time otvara dveri Crkve za sve ostale jeresi i novotarije“ (str. 7).

            I još veli Sava: „Oni koji su se udaljili od blagočešća i ostavili otačke i pravoverne dogmate naše vere i zajedničkog Predanja Crkve, pavši i skrenuvši u novotarije i tuđe ideje kao i (druge) nepravoslavne običaje, i koji krivotvoriše i oskvrniše istinu blagočešća, takvi više nisu niti se mogu nazivati istinskim hrišćanima, već se kao nepravoslavni i inovatori odsecaju i odeljuju od hrišćanske i crkvene zajednice i izbacuju iz sveštenog tora, kao zaražene ovce i satruleli udovi, te podležu krajnjim i najvećim crkvenim kaznama, i budući potpuno otuđeni od božanske blagodati sa đavolom na večni pakao bivaju osuđeni“ (str. 10, 11).

            I još tvrdi Sava: „Svaki iole iskren pravoslavni teolog ne može a da ne prizna da ekumenski dijalog za sada nije doneo ništa više do velike štete ugledu Pravoslavne Crkve. Da ne govorimo o negativnom uticaju na pravoslavne vernike koji svoje pastire viđaju na ‘zajedničkim molitvama’, ruku pod ruku na svečanim banketima prilikom ustoličenja i hirotonija, osvećenja crkava itd. Jedan broj pravoslavnih ekumenista ‘kupljen’ je, nažalost, za ovu ideju bogatim darovima i donacijama jeretika za izgradnju pravoslavnih hramova, fakulteta i drugih obrazovnih ustanova. U svakom slučaju radi se o raznolikom društvu koje u manjoj ili većoj meri, svesno ili nesvesno, radi protiv pravoslavne vere, ali sigurno i svog ličnog spasenja“ (str. 95 i 96).

            I još Sava Janjić, dok bijaše pri čistoj svesti i zdravu razumu, zapisa: „Istorija  Crkve  nas  uči  da  se  Hrišćanstvo nije nikada širilo dijalogom i kompromisima sa neznabošcima, već živim svedočenjem istine i borbom protiv svake laži i zablude. Da li su apostoli išli u neznabožačke hramove da bi se zajedno sa žrečevima molili Bogu za mir i prinosili mu sa njima kad? Ekumenisti, međutim, svečano objavljuju da su prošla vremena ‘netrpeljivosti i sukoba’. Oni proglašavaju lažni mir, ne onaj koji od Hrista dolazi (Mir svoj dajem vam!),  već  mir koji je rezultat lažnog kompromisa. Iz svega ovoga jasno je da ekumenizam predstavlja važnu kariku  u  čitavom  nizu  nastojanja  evropskog  čoveka  da Boga zameni čovekom, da Carstvo Božje zameni Carstvom Čovečjim, da istinu zameni lažju i nebesa truležnom zemljom. U njemu prepoznajemo iste elemente koje možemo da primetimo u papizmu, humanizmu, komunizmu i mnogim drugim ‘izmima’ evropskog palog čoveka. A kao podloga svega toga leži namera ‘kneza ovoga sveta’ – đavola, da na zemlji osnuje svoje Carstvo, svoju Pseudocrkvu i na njegovo čelo dovede svoga izabranika, lažnog Hrista – Antihrista. To cy osnovni ciljevi i pravci ekumenističke jeresi…

            „Setićemo se iz crkvene istorije mnogo primera kako su episkopi sklapali razne unije, uvodili jeresi i sl., ali verni narod to nije prihvatao već je otvoreno ustajao protiv takvih bezakonih odluka, a neretko i svrgavao lažne pastire koji su bili vukovi u jagnjećoj koži. Takav je bio i primer sa Florentinskom unijom, koja je zvanično sklopljena, ali nikada nije zaživela među pravoslavnim narodom“ (str. 97-99).

            I gledajte šta je znao Sava Janjić, dok se nije odmetno u jeretike:

            „Ipak,  jedan  od  ‘sigurnosnih  ventila’  Pravoslavne Crkve  je  njeno  monaštvo,  koje  nikada  u  svojoj  istoriji  nije  bilo  ravnodušno  prema  pitanjima  vere. Monasi  žive  u  podvigu  pokajanja  udaljeni  od  sveta i  beže  od  svakog  osuđivanja  bližnjih  zbog  njihovih  moralnih  padova  smatrajući  sebe  grešnijim  i gorim  od  svih  ljudi.  Ali  u  pitanjima  vere  monasi odbacuju  ‘lažno  smirenje i lažnu poslušnost’ koji od  njih  traže  da  i  u  pitanjima  vere  ostanu  indiferentni  i  ‘smireni’,  već  ustaju  uvek  kada  je  istina  Pravoslavlja  ugrožena.  Na  to  ih  podstiče  živa svest  o  odgovornosti  za  svoju  veru,  za  koju  su  naši preci,  mučenici i ispovednici žrtvovali sve, pa i svoj  život”  (str. 99).

            „Spasiti  se  možemo  pokajanjem  posle  svakog  učinjenog  greha,  ali  ako  izgubimo  pravu  veru,  gubimo zajednicu  sa  Hristom,  padamo  u  nepokajnu  gordost koja  je  ‘hula  na  Duha  Svetoga’  za  što  nema  oproštaja. Svakako, ne zbog toga što nam Gospod ni to ne bi oprostio,  već  zato  što  padom  u  jeres  hrišćanin  gubi živu  zajednicu  sa  Bogom,  otuđuje  se  od  Božje  Blagodati  i  postaje  idolopoklonik,  obožavalac  lažnog  Boga,  falsifikovanog  Hrista,  iza  čije  obrazine zapravo  stoji  sam  Satana  kao  tvorac  svakoga  zla  i obmane.  U  jeresi  nema  i  ne  može  biti  autentičnog duhovnog  opita,  nema  blagodati  Božje  i  svetosti, nema  spasenja,  već  štaviše  padom  u  jeres  čovek  pada u  sferu  prelesti,  duhovne  obmane  i  laži  i  postaje zajedničar  đavola  i  njegovih  energija  zla.  Velika  je pogreška verovati da i jeretici služe istome Bogu kao  i  pravoverni, a to je,  nažalost, jedna od osnovnih postavki  savremenog  ekumenizma,  koji  ide  još  i    dalje  te  smatra  da  i  van  hrišćanskih  veroispovesti  postoji  autentičan  duhovni život, svetost  i spasenje”  (str. 100).

             Sve je to znao Sava Janjić, dok ga nije prevario kusi pa je svojom rukom zapisao: „Sada se postavlja ozbiljno pitanje: da li je došlo vreme da će Crkva Hristova moći da preživi jedino u katakombama i pustinji i dočeka Hrista tamo, odakle je i krenula na svoj  istorijski  put?“ (str. 100).

            I zaista Sava bijaše u pravu, zapisavši: „Ali  u istoriji možemo da vidimo da kad god su Crkvu napadali vukovi u jagnjećoj koži, tj. jeretici, posebno oni koji su bili visokih crkvenih činova, sveštenstvo i narod su se uklanjali od takvih i prekidali s njima opštenje.“

            Evo, darujem vam knjigu „Izgubljeno jagnje“, u kojoj je citirano ovo što navedoh. Tu ćete videti ispovedanje vere Irineja Bulovića, Atanasija Jeftića i njihovo odstupništvo: njihovo okretanje leđa Hristu i duhovnom ocu Justinu, tu ćete videti njihov strmoglav u jeres ekumenizma. Njihovo bezumlje i bezumlje njihovih istomišljenika će postati očigledno svima.

            Ne znam kako sada živi sa sobom, današnji nastojatelj Svetih Dečana, Sava Janjić kad aplaudira onima što se, bez straha od Boga i bez stida od ljudi, rugaju Svetim Ocima govoreći: „Ekumenizam je naša nasušna potreba“.

            Ali znam šta takvima Gospod poručuje: Oče, oprosti im,  jer ne znaju šta čine!

            Istovremeno ova knjiga pokazuje ko osta na svetosavskom putu, na putu Svetog Nikolaja i Svetog Justina, na Hristovom putu?

            B.Đ.: Ko?

            M.S.: Vladika Artemije!

            Za Njega bi se, vaistinu, moglo reći da je oličenje onoga što u Novom Zavetu, Sveti apostol Pavle propisuje, da sveštena lica treba da su bez mane, trezveni, pošteni, gostoljubivi, kadri poučiti; ne pijanice, ne srebroljupci; za koje i nehrišćani svedoče da su čestiti. Videsmo da je čak i pokojni patrijarh Irinej, Bog da mu dušu prosti, kao vladikin progonitelj i ekumenista (dakle: jeretik) svedočio javno: „Artemije je dobar, čestit i pošten čovek!“

            Ako ćete tražiti episkopa u SPC u 21. veku  bez mane, mudrog, poštenog, gostoljubivog, dobrotoljubivog, pravednog, uzdržljivog, pobožnog, kadrog da  poučava u zdravoj nauci, krotkog, miroljubivog, nesrebroljubivog, onog koji će sve dati za Hrista, a Hrista ni za šta – naći ćete ga, zasigurno, u Vladiki Artemiju.

            Govorili su: Kad umre Artemije, umreće i njegovo delo. Prevarili su se: duboka je duhovna brazda koju je razorao taj, jedini verni sin Svetog Justina, i zdravo je seme posejano u tu brazdu. Duhovna deca Vladike Artemija su zadojena svetosavskim mlekom i ne verujem da će neko moći da im poturi ekumenističke i (ev)ropske splačine za duhovnu hranu. Naravno, i Gospod je imo 12 učenika, pa ga jedan izdade. Al, Juda je izdajstvom proslavio Gospoda. Ako naš Sinendrion, hoću reći Sinod,  dade kakvom judi 30 srebrenika, pa ovaj pređe u tabor oceubice i bratoubica, to neće ni za dlaku umanjiti ulogu Vladike Artemija u odbrani pravoslavlja, za koga profesor Teodor Zisis, 2010, kaza da je na putu Svetog Jovana Zlatousta.

            Vladika Artemije je do potonjeg izdihanija sledio Hristovu nauku. Po toj nauci je  živeo, verovao, trpeo. Po toj nauci je imao ljubav nelicemernu, nelažnu. Po toj nauci je ostao istrajan i stoički podneo gonjenja i stradanja koja mu prirediše zli ljudi i opsenari, napredujući od zla na gore, varajući i varajući se – kako kaže Apostol.      

            Na Vladiki Artemiju se ispunilo ono što je u Jevanđelju kazano: Svi koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni.

            B.Đ.: Da li ste subjektivni kad ocenjujete lik i delo Vladike Artemija?

            M.S.: Ja nisam sudija ni Vladikinim progoniteljima, ni Vladiki Artemiju. Svi mi podležemo Sudu Svevišnjega.

            Dužni smo da se pridržavamo one narodne: Krivo ćedi, al pravo bećedi. I one svetootačke: Bolje ti je dati da ti se jezik odseče, nego ćutati kada pravu veru hoće da iskvare. Ili: Ćutanjem se izdaje Bog.

            Ima jedna divna pesma Svetog Vladike Nikolaja: Budi hrabar i slobodan, reče Gospod Navinu, ja ću za te vojevati, samo drži istinu; To i sada Gospod zbori, svakom pravom Srbinu: Ja sam s tobom, budi hrabar, i održi istinu…

            Na jednom mestu Sv. Vladika Nikolaj kaže da život  sveštenika  služi,  dobrim  ili  zlim primerom.  Dobrim  životom  sveštenik  potvrđuje  Jevanđelje,  a   zlim  ga odriče.  Niko  u  svetu nije  u  stanju  ni tako potvrditi istinu Jevanđelja ni tako je odreći  kao  sveštenik  životom  svojim.  Dobar  sveštenik razlikuje se od zlog sveštenika kao  pastir  od  vuka.  Zato  će udeo  dobrih  sveštenika  biti  sa  sinovima  Božjim, a  udeo  zlih  sa  zverovima  tame.” 

            Dakle, uveravam vas, a vreme će to pokazati, da je Vladika Artemije bio dobar sveštenoslužitelj, za razliku od njegovih zlih progonitelja. I zato nek ne žure da se samoproglašavaju svecima, oni koji su za života sebi načinili mramorne mauzoleje i naručili  sebi „ikone“. I nek njihovi idolopoklonici ne otimaju Božji posao. Nek ne žure, nek sačekaju da se pokaže Božja volja.

            Čudom se čudi duhovnik Timotej Georgiju, na pojavu Amfilohijevih „ikona“, a ja bih dodao i Atanasijevih, govoreći da ta pojava  nije  crkva, nije pravoslavlje. I apeluje: Ne prethodimo sudu Božjem.

            B.Đ.: Vi ste, to se mora priznati, objavom ovih razgovora, s Vladikom Artemijem, zaista pokazali i dokazali da se radi o smirenom čoveku, čoveku svetog života. Ima li još nekih zanimljivosti, koje niste obelodanili?

            M.S.: Eh, trebalo bi nam mnogo dana da sve to iznesemo. Moja arhiva tih zvučnih zapisa iznosi preko sto sati. Ovde sam pokušao da u šest, šest i po sati sa slušaocima, a uskoro i čitaocima, ako Bog da, prošetam s Vladikom kroz njegov život, od detinjstva do smrti. Čuli ste njegovo svedočenje o školovanju, kao i svedočenja na nekoliko dana pred preseljenje u večnost.

             B.Đ.: Pa hoćete li praviti još ovakvih knjiga iz tih vaših šetnji s Vladikom?

            M.S.: To vam ne mogu obećati. Znate, zagazio sam u osmo desetljeće i za godinu dana nadživeo moje najdugovečnije pretke. Ali ostaće arhiva, ostaće Vladikino svedočenje za one koji će jednog dana, nadam se, pisati njegovo žitije.

            B.Đ.: Pa možete li nam reći bar nešto što niste obelodanili?

            M.S.: Nemate vremena, da vam opišem delić Njegovog lika. Čuli ste kad sam u manastiru Svetog Justina, pred nekolko stotina ljudi svedočio, da sam tri nedelje danonoćno proveo uz Vladiku kad se osveštavala naša katakomba u Kolubusu, u Americi, te da bivajući uza NJ na jutarnjim službama, liturgijama, obedima, u šetnjama, razgovorima… da sam imao osećaj kao da sam u raju, jer sam bivstvovao pored čoveka koji živi anđeoskim, svetim životom, i da mi je žao što sam morao da se vratim u pakao svakodnevice.

            Ali evo, ispričaću vam njegov odnos prema Atanasiju, koji mu je razvalio fioke, koji mu je oteo automobil, izmislio milione koje je on, tobož, oteo od kosovske sirotinje, pa time zida kule i gradove, koji ga je opanjkavao i klevetao takvim nakaradijama koje ni pas s maslom ne bi pojeo.

            A Vladika Artemije je samo pričao kako su oni živeli kao braća. On je sa izrazima žaljenja opisao Atanasijevo onesvešćivanje na monašenju u manastiru Pustinji, i na reci Gradac, kraj manastira Ćelije. A ja naletim,  ko stršljen na cigaru, kako vele moji Dragačevci, pa kažem: „Pa to je bio znak njegovog strmoglava!“ Na  to će Vladika, blago: „Ja to ne mogu da kažem.“

            Kad je Atanasije ispisao jedan od najgnusnijih pamfleta na račun Vladike Artemija, ja sam nekoliko dana i noći pisao polemički odgovor pod naslovom Utuk besomučnom lažljivcu Atanasiju Jeftiću, koji sam snabdeo sa preko sto, tačnije 108, fusnota, u kojima sam pružio neoborive dokaze za svaku svoju tvrdnju i kontradokaze za svaku Atanasijevu neistinu i izmišljotinu.

            Kad sam se naspavao iza tog napora, preko đakona zamolim prijem kod Vladike. Dobivši blagoslov, tog dana, u predvečerje, odem i kažem: Uznemiren Atanasijevim klevetama, koje su upućene kao pogane i otrovne strele na Vas, i na nas koji Vam sledujemo, imao sam potrebu da ne ćutim. I predam Vladiki odštampan i ukoričen rukopis, zamolim da ga pročita i da mi blagoslovi da ga objavim na internetu. Mislio sam da e to moje remek-delo, da ništa bolje i argumentovanije nisam napisao u životu.

            – Pa dobro, brate Miloje. Pročitaću, pa ćemo razgovarati.

            Sutradan u 5 sati izjutra, zvoni telefon.

            – Brate Miloje, jeste li ustali?

            Slagah, Bože prosti: Jesam.

            – Pa evo, ja sam pročitao ovu vašu studiju, pa valjalo bi da se vidimo u 10.

            – Nek je blagosloveno, Vladiko!

            Sav ushićen hitam ka Bistričkoj i zamišljam kako će moj tekst odjeknuti kao bomba i razvejati u prah i pepeo bezobrazluk jednog ostrašćenog bezakonika. Vladika me primi, kao i uvek, najsrdačnije u onom njegovom sobičku, naruči kafu, upita za Nadu i decu i pošto stiže kafa, otvori moje „remek-delo“ u kome je ispravio nekoliko slovnih grešaka i poče redom, od korice do korice, stranu po stranu, da polako lista i analizira: ovo nisam znao; ovo je neverovatno; gde samo iskopaste ove činjenice?; ovo ste baš duhovito rekli… Pohvala do pohvale. 

            Kad je došao do kraja kaže:

            – Vi ste, brate Miloje, ovde uložili ogroman trud. Zaista, sve što ste rekli je apsolutno tačno. Nema ni jedne reči kojoj se nešto može prigovoriti, sa stanovišta istine, sve je besprekorno, ne računajući nekoliko slovnih greščica.

            – Hvala Vam Vladiko, vidim da ste s pažnjom svaku reč pogledali, čak i jednu zapetu stavili.

            – Da. Ali ja bih imao jedan predlog, ako vi nećete da se naljutite.

             – Taman posla, Vladiko. Samo recite.

            I ja sad mislim: il će predložiti da se objavi na sajtu ERP u egzilu, il će, možda, smatrati da treba da se odštampa kao knjižica.Kroz glavu mi sevaju ideje, kakva bi korica bila na toj knjižici. Da li da bude slika na kojoj je prikazana borba Davida i Golijata?…

            – Predlažem da ovo predate ognju!

            Verovatno Vladika misli da će ovo izazvati oganj, vatru, da će zapaliti široke narodne mase, da će poplavu laži i kleveta zaustaviti…

            – Ne razumem, Vladiko?

            – Spalite!

            – Nek je blagosloveno, spaliću i odložiti elektronsku verziju u arhivu.

            – Ne, i nju uništite!

            – Amin!

            – Da objasnim zašto.

             – Vladiko, nema potrebe. Vi ste moj duhovni otac i sigurno bolje vidite od mene.

            – Ipak, dozvolite. Vi ste sve tačno rekli. Ali jedna stvar je nedopustiva: Niste sebi smeli da dozvolite da se srozate na nivo Atanasijev. Mi treba da se borimo za istinu, i vi ste to časno učinili. Ali, ne njegovim sredstvima. Nikad ne bacajte bisere… znate kako je kazano…

            – Hvala Vam Vladiko! Zaista, hvala Vam!

            Poslužio me parčetom pite od tikava, koja je stajala u tanjiriću prekrivena salvetom, na njegovom radnom stolu. Verovatno je bila namenjena Njemu kao užina. Pojeo sam u slast otresajući šećer u prahu sa brade. Uzeh blagoslov i otidoh. Isprati me do stepeničica, koje su bile nalik na stube niz koje se silazilo u trpezarijicu u koju su mogle sesti najviše četiri osobe, iz koje se ulazilo u garažu, koja je bila špajz za namernice, garderoba za odežde, magacin za knjige… a odatle na ulicu.

            Bila je to velika lekcija koju sam naučio. Setio sam se mog đeda koji me je poučavao: Kad budalu ne možeš pobediti, nadmudri je. Pa se setih kako mi je Vladika, u jednoj od naših šetnji, objašnjavao odbranu Svetog Nektarija Eginskog pred crkvenim sudom:

            – Na sve njihove lažne optužbe, kad su tražili da odgovori, on je ustao, okrenuo se ikoni Gospoda i molio se u sebi. To je bio sav njegov odgovor. A ko zna danas imena njegovih progoniitlja? Niko! A Svetog Nektarija slavi ceo svet. Dakle,  svaki čovek piše svoju biografiju. Niko drugi mu je ne može ispisati. Ni ulepšati, ni naružiti.

            Isti odnos je bio prema Amfilohiju, koji je odabrao najpodlije i najzlobnije reči i klevete, da bi ubedio narod da je Artemije raskolnik.

            Kad mi je ispričao kako ga je vladika Stefan svojevremeno progonio i tražio njegovo raščinjenje, on uzdahne, pa kaže: „Stefan Boca. Bog da ga pomiluje!“           

            B.Đ.: Fantastično. Imate li još neku zanimljivost?

            M.S.: Prekratki su naši dani da vam sve ispričam. Ali evo ovo zbitije će pokazati, kolko on nije podnosio kompromis kad je vera u pitanju, a kolikom je blagošću, istovremeno, zračio.

            Poznavao sam dobro patrijarha Pavla. Godinama je dolazio u ovčarsko Blagoveštenje na odmor, bez znanja javnosti. Ali je meni pokojni  arhimandrit Georgije uvek dojavio, i ja sam odlazio svako jutro na liturgije posle kojih smo sedeli na onoj ustakljenoj terasi i razgovarali. Patrijarh je bio čovek svetoga života. Ali, kao što u jednom dokumentarcu reče igumanija Gračanice, Efrosinija, hvaleći patrijarha Pavla i njegove vrline, pa će u jednom trenutku ushićeno: Ali naš vladika, Artemije, imao je više ljubavi prema grešnicima od patrijarha Pavla.

            Elem, bio sam pozvan, od strane kolektiva jedne visokoškolske ustanove, na svečanost u Domu vojske Srbije, u Beogradu, gde je bilo nekoliko stotina zvanica. Posle svečane akademije, negde između 22 i 23 sata, počela je svečana večera. Za jednim stolom je sedelo 20-tak profesora univerziteta, a meni su ukazali čast da sedim u vrh sofre. Bila je sreda. Na žalost, jelovnik se sastojao isključivo od mrsnih jela. Da ne sablaznim okruženje, omrsim se, računajući: za sat vremena inače prestaje post.

            Zbog tog prekršaja, osećao sam omanju grižu savesti. Kad sam se, kasnije, ispovedao kod Vladike, ja mu iznesem taj svoj geh ali, ko svaki farisej, dodam da sam to učinio da ne bih ražalostio prijatelje čiji sam gost bio. I znate šta mi je Vladika rekao?

            – Lepo je od tebe, brate Miloje, što si se potrudio da ne ražalostiš prijatelje. Šteta je što si ražalostio Gospoda.

            Taj Njegov blagi ukor je bio najveći šamar koji sam ikad u životu dobio. Dakle, vi znate kroz kakve sam torture prolazio, kolko puta sam bio kažnjen, anatemisan, hapšen… Ništa me nije zabolelo kao ovaj Vladikin blagi prekor. I verujem da  nikad više takav prestup sebi neću dopustiti, ni po koju cenu.

            B.Đ.: Taj ukor ste, dakle, primili po onoj Gospodnjoj: Ko ima uši da čuje, neka čuje. Jeste li imali još neki, tako, šokantan doživljaj sa Vladikom.

            M.S.: Kad god je Vladika dolazio na manastirske slave, imendane, da ispoveda monaštvo na teritoriji Žičke eparhije, on je konačio u mom i Nadinom domu i odatle sutradan odlazio na liturgije i druge obaveze. Izuzetak je bilo Arilje, tad je konačio u domu naših kumova Stefanovića, Miloša i Dragane, gde smo ponekad i mi bili prisutni. Moj kum Miloš je, inače, čovek čistog srca i on što misli, to govori, bez ikakvog diplomatisanja. Jedne prilike on pita:

            – Vladiko, jeste li sigurni da je put kojim Vi idete i mi za Vama i sa Vama, ispravan put? Put spasenja?

            – Nisam, Mišo!

            Bilo je to zaprepašćenje. Grom iz vedra neba. Tajac. Grobna tišina. Posle nekoliko trenutaka, Vladika nastavlja:

            – Ali, ja se trudim da ispunim monaške zavete. Trudim se da održim arhijerejsku zakletvu koju sam dao prilikom hirotonije. I trudim se da dosledno sledujem svom duhovnom ocu i našim Svetim Ocima.

            Od tada, nikad niko od nas nije posumnjao: shvatili smo da se radi o smirenom čoveku, koji je potpuno odsekao svoju volju i predo sebe i sav život svoj u ruke Gospodnje.

            B.Đ.: Neki ljudi su prijatno doživeli ove epizode vaše zvučne knjige.

            M.S: Hvala Bogu. I meni su pristigla brojna pisma zahvalnosti sa raznih kontinenata. Posebno me obradovala poseta jednog visoko kotiranog intelektualca, koji je imao rezerve prema Vladiki Artemiju i on mi kaza: „Sa pažnjom sam odslušao ove razgovore sa Vladikom. Zaista, on je bio Božji čovek! Tek sad vidim, slušajući ove njegove neformalne razgovore, koliko je on bio mudar i istinski pobožan čovek, i koliko su njegova sabraća episkopi i drugi crkveni velikodostojnici  bili u krivu, govoreći o njegovom strmoglavu, o tome da je omađijan, đavoiman, čak i lud, kako je klevetao Sava Janjić,potonji iguman dečanski… Toj hajci sam, na žalost, i ja delimično naseo, zbog čega žalim.“

            Ne tuguj, rode, rekoh mu. Pokajanje je lek za sve naše rane. Kajanjem ćemo umilostiviti Gospoda, a Vladika je na nekoliko sati pred smrt, u diktafon ocu Varnavi, između ostalog, izdiktirao i ovo: Praštam svim mojim dužnicima i ovoga i onoga sveta. Nisi Ti ni prvi ni potonji kom se to desilo. Setimo se kapetana iz Jevanđelja koji je tek nakon raspeća Gospoda prepoznao istinu govoreći:  Zaista čovjek ovaj Sin Božji bješe. 

            B.Đ.: Hvala vam na ovom razgovoru.

            M.S.: Bogu hvala. I vama hvala, sestro Biljana, što vojujete protiv novog svetskog poretka. Vidim ukidaju vam jednu po jednu autorsku emisiju u kojima  hrabrujete. Da je baka Kosa živa, ona bi vam sigurno rekla da je to za vas veliki kompliment. Neka bi vam Bog bio na pomoći da opstanete u borbi za istinu. Neka su vam srećne rane. Znam dobro kako, nepravdom nanete rane, bole. Često se setim one narodne:

            – Oj,  junače, bole li te rane?

            – Da ne bole, ne b` se rane zvale!

            Ili one:

• Ko ti iskopa oko?
• Brat!
• Zato je tako duboko!!!

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!