Врлински живот у античкој Грчкој и Риму постидео би данас и многе хришћане, а остале да не помињем
Мислим да сам од почетка мог школовања наишао на мали безброј “интелектуалаца“ разних профила, који сматрају да је врлински живот по хришћанским заповестима нешто неприродно и немогуће. И као контру одмах лупају антички Рим или Грчку, приказујући их као синоним за нецензурисани куплерај и содомију. То је зато што, заправо, ништа не читају, већ о антици уче преко филмова и серија које везе са историјом немају. Једино је тачно да су античка Грчка и Рим огрезли у јавном разврату тек на самом крају свог постојања – након чега је убрзо уследио свеопшти крах, журка није дуго трајала. Кроз највећи део античке историје, заправо, врлински живот и аскетизам су били главне друштвене вредности (пагански “закони срца“ о којима су говорили Апостоли). Хришћанство је само касније унапредило, надоградило и усавршило те врлине, пропуштајући их кроз призму Христове сотиролошке мисије.
У Риму се губио највиши друштвени положај због много мањег јавног огрешења о врлину него што су то разврат и содомија – онако како их већина људи данас замишља. Погледајмо како је чувени патрициј Марко Порције Катон Старији, по Плутарховом сведочењу (Plut. Cat. Ma. 17.7), као римски цензор, казнио, по друштвеном статусу, себи равног патриција Манилија:
“ἄλλον δὲ βουλῆς ἐξέβαλεν ὑπατεύσειν ἐπίδοξον ὄντα, Μανίλλιον, ὅτι τὴν αὑτοῦ γυναῖκα μεθ᾽ ἡμέραν ὁρώσης τῆς θυγατρὸς κατεφίλησεν.“
“Другог је избацио из Сената, за ког се чинило да има шансе да буде конзул – Манилија – зато што је пољубио своју жену пред ћерком у по бела дана.“
Какве ли су у Риму биле тек казне за неке веће преступе према јавној врлини или јавном стиду (pudīcitia) коју су Римљани строго држали до своје декадентне фазе?
А сада да се замислимо. Шта би један Катон Старији рекао нама да нас данас види како смо распојасани? Или велика већина старих Римљана уопште? Постидели би многе нас ревносне хришћане, остале да не помињемо.
Аутор: проф. др Марко Пејковић
