10 ствари које треба знати о Мојковачкој битки
1. Најневероватнији пример жртвовања себе за другог у нашој новијој историји представља ова битка, која се у свом својем сјају, али и ужасу, одржала на православни Бадњи дан и Божић 1916. године
2. У Мојковачкој битки учествовали су са једне стране војска Краљевине Црне Горе (њена 1. санџачка дивизија бригадира Петра Мартиновића, а понајвише колашинска бригада од око 4.000 људи коју је водио командант Милош Меденица), a са друге стране биле су аустроугарске снаге, које су на главном правцу удара имале нешто преко 14.000 војника
3. Ако замислите Термопиле и чувених „300 Леонидиних Спартанаца“ који су задржавали више хиљада Персијанаца, јунаштво оних који су 1916. спречавали продор непријатеља кроз Мојковачка врата надмашује га вишеструко, и по условима, и по значају борби
4. Србија је тада била на коленима. Нападнута од две силе истовремено, Аустроугарске и Немачке, добила је и нож у леђа који дан касније, када се у Први светски рат укључила Бугарска – управо нападом на Србију. Славна али и војска измучена што губицима у борбама, што тифусом који је харао те 1915. године, била је присиљена да се повлачи. Жељу да се повлачење ка савезницима (који су се већ прикупљали код Солуна) изведе вардарском долином – спречили су својим нападима Бугари, па се одлучило за пролазак ка мору преко Косова, а потом или преко Црне Горе или албанским планинским беспућима.
5. Зашто су Црногорци помагали Србима? Неко ће одговор на то пронаћи у државном уџбенику, Земљопису (географији) Књажевине Црне Горе за ученике 3. разреда основне школе из 1899. године, у коме пише да „У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300.000 становника. Већином су православне вјере, а има нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати да смо сви српскога поријекла и српске народности”. Пише у уџбенику и ово: „Осим Црне Горе има још српских земаља, у којима живе наша браћа Срби. Неки су, као ми слободни, а неки нијесу, него су под туђином. Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити своју цјелокупну домовину – све српске земље, у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби. Ниједан Србин и Српкиња, ма које вјере били, не смију пожалити ни живот за општу српску слободу, добро и благостање. Треба да је брат мио, које вјере био, јер тешко брату без брата“.
6. Добро, али зашто су помогли када је било извесно да је слом неминован? Можда зато што је црногорска краљевска влада 11./24. јула 1914. пред почетак Великог рата обавестила уцењену српску владу следеће: ”Тешко је ријешити какав одговор да се дадне Аустрији. Наше би мишљење било да се послушају савјети Русије. У сваком случају кажите господину Пашићу, да нам је зло и добро заједно са Србијом. Њена судбина је и наша судбина… Србија може рачунати на братску и неограничену помоћ Црне Горе, како у овом судбоносном часу, тако и у сваком другом…”. Или, што рече краљ Никола у својој објави рата, „Црногорци! Крв се већ лије на Дунаву, Сави и Дрини; лије се на границама наше моћне заштитнице Русије и њене савезнице Француске, па сад – ко је јунак, на оружје, ко је јунак нек слиједи корацима два стара српска краља: да гинемо и крв проливамо за јединство и слободу златну. На нашој су страни Бог и правда. Ми смо хтјели мир, наметнут нам је рат. Примите га као и увијек, примите га српски и јуначки, а благослов вашег старог краља пратиће ве у свим нашим подвизима. Живјели моји мили Црногорци! Живјело наше мило Српство!“
7. И, шта је онда сад тај Мојковац и што је важна Мојковачка битка? Па, када су после битке о којој нас ништа нису учили у школама, а која је заправо спасила Србију (више о чудесном „Лесковачком маневру приредио сам вам овде – http://gvozdenipuk.rs/%D0%BD%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0…/), дакле када су Срби, војска и народ, кренули да се повлаче пред три силе које су нагрнуле, а повлачили су се у нади да ће их на Јадрану одмах дочекати савезничке снаге и пребацити у неко место опоравка (што се не само да није одмах десило, него се после ужаса по албанским планинама – пешачило и додатних двестотинак километара по мочварим приобалним пределима), у једном тренутку Срби су умало били опкољени. Одозго „стис’о Шваба“, с леђа ударио Бугарин (тај део фронта према Бугарима држао је Гвоздени пук и о његовим јунаштвима више има и у мом роману који се бесплатно дели, о чему више, уз онлајн запис дела рукописа, имате овде – www.gvozdenipuk.rs). Ипак, највећу претњу представљале су оне аустроугарске јединице којима је остало само да се пробију кроз Мојковачка врата и, правцем према Колашину и Подгорици, престигну Србе и пресеку одступницу српској војсци. Црногорска војска је то спречавала од 22. октобра 1915, што се и сматра почетком Мојковачке операције. Прве језиве борбе водиле су се од тог дана до 2. новембра око Вишеграда, друге од 8. до 16. на Јавору, али су та јунаштва малобројнијих – добила кулминацију на Бадњи дан и Божић 1916.
8. Тада су 62. пешадијска дивизија и бригада „Шварц“ из 53. дивизије добиле наређење да се крене у пробој, па иако су Срби већ добрим делом успели да умакну њиховом првобитном насртају (између осталог, и услед храбре бране у виду војске Краљевине Црне Горе, од 22. октобра 1915. до Божића), Аустроугари су хтели да се пробију кроз Мојковачка врата, па кад прођу неометано ка Колашину и Подгорици, на обали сустигну ужасно измрцварене српске снаге и докусуре их. Ударну окупаторску снагу на поменутом правцу жељеног продра чинило је, по неким проценама, око 20.000 војника под командом генерала Вилхелма фон Рајнара, који су уз немилосрдно коришћење далеко веће муниције, а и бројчану надмоћ, у уводној фази дводневних мојковачких окршаја заузели неке од кључних тачака одбране, попут Бојне њиве. Не и Развршје, најважнији положај на том правцу. Снег је био до колена, јуришало се, борило прса у прса, а малобројније црногорске снаге потпуно су спречиле први план непријатеља – да се силовитим налетом све брзо реши. И, док су храбре, пожртвоване жене по снегу доносиле храну војницима који и по неколико дана нису ништа друго јели до парче хлеба, а те исте жене са бојишта односиле рањенике јер није имао ко други, сердар Јанко Вукотић, који је био надлежан за тај део бранилаца, дошао је током ноћи на положаје, схвативши да ће се сутрадан, на Божић решавати битка.
9. А онда… Нешто што нико није очекивао. Сердар Јанко Вукотић изненађује све своје старешине и наређује да се у зору, на Божић, против јачег, спремнијег и одморнијег непријатеља, положаји – не бране. Наређује и да се војска – не повлачи. Наређује – јуриш.
10. Нема песме која би веродостојно описала полазак тих храбрих јунака у смрт. Нема тих стихова који би описали те призоре, мада гуслари чувају сећање, уз речи „Ми гинемо Христос да се роди… Црногорци на Голготу пошли“. Гинули су један по један, десетина по десетина. А ишли напред. „Снег се вас искрварио“, што рече један од ретких преживелих. Али, јуриши нису престајали. Бранећи браћу од смрти, давали су своје животе један за другим. И заузели шта им је дан раније отето. Одбранили част за сва времена. И оставили нама – да то никада не заборавимо.
Уместо „хвала“, које никада неће бити довољно, борба против заборава биће највећи дар на олтару мојковачких јунака, који су страшни, најузвишенији завет испунили. Што рече владика Николај, „да не беше смрти на Мојковцу, не би било васкрса на Кајмакчалану“. Бог душе да прости и нека је слава и хвала свима који су по буковим шумама, снегом прекривеним косама Бојне њиве и Развршја, свима њима који су баш ту где се магла спуштала са врхова Бјеласице – својом крвљу оставили потврду оних речи из оног Земљописа „Тешко брату без брата“. Јер, најтежа је мука не када се мре, већ када се у маглама испразности животари а на братство заборави.
Е, па, не заборављамо.
Ево, овог часа смо се договорили да никада не заборавимо.
Аутор; Дарко Николић
