Срећније детињство
Сулудо је време и покушавамо да се довијамо на све могуће начине, не би ли наша деца живела боље. Али нам на мањку материјалног она никада неће замерити
Веома често умемо да критикујемо савремену децу, због такозване „претеране конзумације“ технологије. Сматрамо их техноманима и неретко их са носталгијом подсећамо да смо ми, у нека још мање срећна времена, имали само лопту и улицу као својеврсног социјализатора. То је вероватно највећа глупост, којом не само да не васпитавамо своје дете, већ га још више од себе удаљавамо. А притом га и лажемо да су данашња времена срећнија него наша.
Апсолутна је чињеница да су данашња деца преокупирана технологијом и медијима. Живимо у технократском друштву, где су компјутерски програми вреднији него људски живот. Технологија из дана у дан на производној покретној траци усавршава своје најновије продукте. Потрошачко друштво, које је неопходно као пандан постојања владавине технократије, са друге стране излази у сусрет са најновијим апаратима и софтверима. Пример за то су суманути редови за сваки нови примерак Apple-ovog I-phone, који се могу мерити у километрима. У тим редовима, најчешће видимо младе људе, који су спремни и да се побију, не би ли прескочили двоје или троје у колони, и пре стигли до омиљене играчке. Сви ти нови модели, поред своје абнормално високе цене, као латентну последицу имају показивање свог социјалног статуса на друштвеним мрежама. Омладину често видимо како седи по кафићима и зури у своје уређаје, ретко проговарајући нешто између себе. Питамо се, шта се дешава са данашњим генерацијама, како се све ово, заправо, догодило, и како су деца постала тако асоцијална, када ми нисмо били такви?
Сва ова питања можемо бацити у воду, јер она нису правилно постављена. Проблем није у деци, проблем је у родитељима. Ако смо некада, док су нам деца била мала, да би се одморили после послова који нам доносе јако мало новца и да би имали мало времена и за себе, детету пуштали телевизију да би се замајало, знајте да смо ми криви због велике зависности наше деце од медија. Ако смо некада имали јако мало времена, које смо желели да проведемо са неким пријатељима у квалитетном разговору, а да би нас деца пустила да „филозофирамо“, њима дали мобилни телефон, да на њему ћутке играју игрице, знајте да смо им усадили нову беспотребну страст. Ако смо некада детету, које се драло у супермаркету, купили неки мито у виду играчке, да нас не би срамотило пред дугим људима, знајте да смо навикли децу да од нас добијају било шта, уколико протествују као размажена деришта.
Дакле, парадигму технократије одржава време које дете проведе уз друштвене мреже, видео игре и медије уопште и дете које константно одржава потрошачко друштво купујући и купујући. Нису деца асоцијална, ми смо их ућуткивали и замајавали дигиталним учитељима уместо да их ми учимо. Ми смо знатижељу наше деце, која је била у домену „шта се деси ако убацим лего коцкицу тетки у кафу?“ претворили у „где се сада сакрио овај покемон, и како да га нађем?“. Данашње генерације васпитавају друштвене мреже и Google-ove апликације, а не ми. Да ли су деца крива због тога? Не, она само траже неке васпитаче. Када родитељи нису ту за њих, наћи ће им замену. Адекватну или не, наћи ће је.
Ја никог не покушавам да учим какав би родитељ требало да буде. Свако тај посао обавља онако како мисли да је најбоље. Али, једно знам. Свако слободно време које покушамо да украдемо од сопствене деце, вратиће нам се у виду неког Покемона, непристојног Твита или Инстаграм фотографије, која није примерена узрасту нашег детета.
Као родитељи, слободног времена за себе немамо, и не треба да га имамо, и сам се гризем што сада „губим“ време пишући овај текст. Али, то је можда и најлепши сегмент родитељства – то што то време које имамо трошимо цртајући, свирајући, глупитајући се за своју децу, читајући им Мику Антића, Драгана Лукића… Тада деци неће бити потребна Ким Кардашијан или трачеви о разводу познатих светских парова, неће нам тражити замену у цитатима из „Парова“… Интересантни смо им ми. Ако их васпитамо да се не деру, јер немамо новца да им купимо неку играчку и када их научимо да не траже нешто за шта се нема, можда неће ни сама стајати у реду за најновији I-pod или Самсунгов таблет.
Слагали се са мном или не, чињеница је да је кривица на нама родитељима. Некада родитељи не проводе довољно времена са децом, зато што раде по два-три посла не би ли им обезбедили „бољи“ живот и бољи материјални статус. Понекад радимо прековремено да би баш нашој деци платили екскурзију или нове књиге у септембру. Али, сетите се периода када сте били дете! Да ли вас је више обрадовало то када вам је отац донео пун новчаник пара кући, или када се са вама играо испод стола у импровизованом индијанском шатору? Да ли сте били срећнији када вам је мајка дала двадесет марака, или када вас је учила да месите тесто од глине?
У данашње време је немогуће деци одузети технологију. Оно што су пре биле Панинијеве сличице, данас су Фејсбук и Инстаграм. Оно што су пре била љубавна писма, данас су боцкања и лајкови. Ако детету одузмемо технологију потпуно, ми смо му одузели истомишљенике, изоловали смо га од вршњака, који ће свакако користити те друштвене мреже. Али, ако им дамо своје целокупно слободне време, сачуваћемо децу каснијих емотивних ожиљака. Период нашег детињства и њиховог је неупоредиво. И ми смо имали играчке које су наши родитељи сматрали асоцијалним факторима. Можемо да се љутимо на савремени свет колико хоћемо, он ће наставити да се развија и без нас. Само можемо да се потрудимо да своју децу за тај свет што боље припремимо, да знају да паметно искористе друштвене мреже и медије, да знају да се од њих заштите и према њима имају самоконтролу, да своју интимност чувају у свом дому, у својој породици и да је ни по коју цену не деле са „другарима“ са мрежа! Можда ће тада наша деца читати текстове на Националној географији, а своје постове темељити на својим интересовањима, а не на промени пола Бруса Џенера.
Сулудо је време и покушавамо да се довијамо на све могуће начине, не би ли наша деца живела боље. Али нам на мањку материјалног она никада неће замерити. На мањку емоционалног нам неће опростити. Посао родитеља је најтежи на свету. Честитам вам свима који то јесте. Честитам и нашој деци, јер је још теже бити дете родитеља који покушава да му омогући срећно детињство.
Данило Петрошић
Извор: Корени.рс
