Мишљења

ЈАЊИЧАРИ – НЕКАД И САД!

Данас српску децу са Балкана не „сакупљају“ Турци. „Сакупљају“ их државе Запада у којима је животни стандард висок. И не отимају их као данак, као вид пореза поробљеној раји. Уопште их не отимају. Узимају их добровољно. Штавише, њихови родитељи, па и они сами, моле да их њихови поробљивачи узму.

Јован Вулетић-Данак у крви

Ко су, заправо, били јањичари?

Реч је о специјалној пешадији у Османском царству, основаној у 14. веку. Име долази од турских речи јени чери – нова војска.

Ова пешадија је најпре попуњавана ратним заробљеницима – узимао се сваки пети – а од 1402. године купљењем деце хришћанских, касније и муслиманских поданика. Био је то познати „данак у крви“, који је праћен лелеком мајки и осталих чланова породице отете деце. Турци су га називали девширме – сакупљање. Тај систем је озакоњен у 15. веку и припадао је општем феномену преторијанске војске који је у исламском свету коришћен од Шпаније до Индије. У интервалима од три, пет или седам година купљени су здрави, лепо грађени дечаци, стари између осам и двадесет година. Деца, одабрана за јањичарски ред су добијала строго војничко, верско и физичко васпитање у Цариграду. Најбољи међу васпитаницима су остајали у дворској служби, а остали су постајали јањичари у Цариграду и провинцијским гарнизонима. Они су у војним походима бивали највећи крвници онима чија је крв текла њиховим венама.

Ово је данас тако препознатљива прича!

Додуше, данас српску децу са Балкана не „сакупљају“ Турци. „Сакупљају“ их државе Запада у којима је животни стандард висок. И не отимају их као данак, као вид пореза поробљеној раји. Уопште их не отимају. Узимају их добровољно. Штавише, њихови родитељи, па и они сами, моле да их њихови поробљивачи узму.

Најдаровитију српску децу, њихови поробљивачи узимају већ у средњошколском узрасту. Узимају их и касније, на студијама, па и када заврше факултете.

За део српске деце, која бољи живот траже у економски развијенијим земљама, може се рећи да су економска емиграција. Њима туђина постаје домовина: тамо раде, заснивају породице, тамо им се деца школују и васпитавају…једном речју, постају део тог друштва, а већ у другој, посебно трећој генерацији се потуно уклапају у њега.

Други део те деце се враћа у отаџбину. Али, она им је сада полигон деловања за које су школовањем и васпитавањем припремљени, њива на коју ће сејати семе које су донели. Тако се они враћају као јањичари овог времена – не више са мачем освајача, него са његовим вредносним системом. Та „нова војска“ сада није војни освајач, него нешто много горе, далеко погубније. Та, „нова војска“ је културни, медијски, образовни, духовни освајач. Она је поробљивач душа!

Тако је настала својеврсна јањичарска спирала – они, упивши либерални, материјалистички дух Запада, доносе га ту где су рођени и стасали. И тако, генерације, које стасавају, свака наредна све више, јањичарско васпитање добијају у својој отаџбини…На тај начин смо добили духовне јањичаре, који су противници не толико својим родитељима  (који су и сами попримили јањичарски дух), колико прецима.

Управо, имавши тог духа у себи, српска младеж хрли том врлом либералном Западу. Њихови родитељи (или са тим духом у себи, или потпуно инертни према њему) се боре да их пошаљу у духовну погибао, сличном страшћу као када мајка иде код лекара да абортира и својим потписом од њега тражи физичку ликвидацију детета које узраста у њеној материци.

Ови јањичари, финансијски укрепљени од разних Сороша и ЦИА, обликују јавност, образовни систем, културу, народни морал, подржавају политичке режиме или су у њима, или су у политичкој опозицији истог духа којег је и режим, као на клупи за резервне играче. Метастазирали су у онима којима су они идоли.

Препознатљиви су по својим речима и видљиви по својим (не)делима. Њихови плодови су: обоготворење новца – материјално стицање којем поштење и част нису препрека; афирмација промискуитета и других полних  аномалности; обесмишљавање институције брака и, последично, разарање породице; медијско обликовање свести народа и манипулисање њоме; информациони систем као уништење приватности и пеглање индивидуалности у безличну масу; растакање националног осећаја кроз деградацију историје, језика и културе; антихришћанска духовност…

Њихов труд, оданост и посвећеност су дали и дају огроман допринос данашњем вазалном односу српског народа према Западу, посебно Америци, који је далеко дубљи и страдалнији него након Косовског боја према Турцима.

Извор : Ин4с.нет, Пешчаник.нет

Young and happy teenagers using digital tablet and smart phone outdoors.