Срби са KиМ избрисани из живота и бројног састава Србије
Kосовом
и Метохијом данас као да одзвањају речи легендарног мајора Гавриловића
„Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања. Наш пук је
жртвован за част Београда и отаџбине… … Ви немате више да бринете за
животе ваше који више не постоје“. Наравно, са извесном и битном
разликом.
・Није
избрисан пук већ део српског народа на Kосову и Метохији, а то није
учинила команда него Врховни Вођа лично. Не ради одбране територије и
части, већ срамоте али и очувања Београда и то само оног који, и из
којег, се управља остатком државе – језгром власти.
Избрисани
су Срби из фактичног али још увек не и бројног стања јер тај аспект је
неопходан како би се „добијали“ сепаратистички избори да би и даље могла
да се сиса нека туђа сиса. И само је то битно, битније и од људских
живота
Пише: Иван Максимовић
Првог дана септембра, када се традиционално свако дете припрема за почетак нове школске године, седамнаестогодишњи дечак Данило Бојић,
нападнут је од стране албанских вршњака који су прешли мост и дошли у
српски део града где су га изболи ножем, сасвим могуће како би починили
убиство. Срећом, само у покушају.
Неколико инцидената претходних дана медији су махом прећутали.
Претње Србима попут оних уочи градске славе у Kосовској Витини,
празника у народу познатог као Велика Госпојина, на зиду гробља за које
су знали да ће га Срби на тај посетити, нису биле једине.
Kосовска полиција је поподне, након што су се Срби разишли са гробља, изашла на терен, извршила увиђај и наложила да се натписи префарбају. Њихова сврха је остварена и више нема потребе да се ту налазе, могао би неко да их забележи и искористи да прикаже како су Срби, не дај Боже, угрожени.
Истовремено,
у неколико села настањених Србима; Битиња, Поповце, Брезовица и код
места Ракановац, у општини Штрпце, истог дана осванули су идентични, већ
уобичајени натписи „УЋK“ и слични који величију албански национализам и
непријатељство према Србима.
Ово је унело немир у средину у којој живи 70% Срба а где дуго није било никаквих етнички инспирисаних инцидената. Ипак, они су у медијима, и то локалним, добили тек неколико редака, успут.
Још тежи напад на имовину догодио се у селу Берково, код Клине, недељу дана касније. Анђелији Живић из куће су однете готово све ствари и бела техника. На тај начин није само начињена штета већ јој је живот практично онемогућен. Ово чак ни у локалним медијима готово да се није могло наћи.
Србин са севера Kосова коментаришући немиле догађаје и инциденте у његовом крају са осмехом каже да „људи не чују ни 80% од онога што се деси, и то великих ствари“ мислећи на случајеве застрашивања, паљења хране и помоћних објеката за стоку али и повећаног броја крађа у овдашњим селима.
Примера ради, у селу Жеровница у општини Звечан, иначе изузетно погодном за бављење сточарством што и јесте била једна од главних активности овдашњих житеља, данас се на прсте једне руке могу набројати власници крава.
Основни разлог је, како овде кажу, изузетно повећан број крађа. Трагови возила некада воде ка оближњим албанским селима а често се губе на главном путу и даље у непознатом правцу.
Случајеви су раније пријављивани полицији али више не од када се стекао чврст утисак да управо припадници такозване „Kосовске полиције“ имају удео у тим крађама. Довољно је да повежете време крађе са сменом одређених полицајаца и „све ти буде јасно“, кажу мештани. Уосталом, то је и сама служба потврдила када је упадом на север KиМ маја месеца ове године, под оптужбом за корупцију, ухапсила 19 особа и то својих службеника, полицајаца интегрисаних по Бриселском споразуму!
Претежније од свих невоља које погађају Србе на KиМ, медијима и новинарима је да буду предусретљиви према Вучићевој „Српској листи“ али и осталим странкама и покретима које учествују на сепаратистичким изборима. Да би се ова државоразбијачка активност оправдала, нужно је приказивати стање као безбедносно повољно а тек економски или социјално не.
Тек
се покушај убиства српског дечака није могао избећи али се могао
покрити, ублажити. Медијски извештаји ће у првом маху правилно известити
јавност да су српског дечака напали албански младићи који су прешли
мост и дошли у српски део града.
Већ следећи извештаји постају видно толерантни, тон је смиренији а касније се чак јавља и извесно дистанцирање од било каквог емотивног набоја. Тако ће жртва постати „малолетно лице српске националности“ које није нападнуто већ је у инциденту „повређено оштрим предметом“ и „није могуће“ потврдити да ли се ради о етничком насиљу – иако су починиоци приведени!
Про-албански медији на српском језику, међу којима има новинара са крајње језивим догађајима из не тако давне прошлости које су им Албанци приредили а који данас раде управо на остварењу њихових циљева, приказаће кратак снимак разговора са повређеним дечаком. Ноншалатно ће „пропустити“ прилику да повређеном дечаку дају простора да каже шта се догодило и питаће га само „како се сада осећа“.
На крају ће такви, како се то империјалистичким жаргоном америчке администрације каже – „кооперативни“ новинари, закључити да се то догодило „након краћег вербалног сукоба“ и јавности остаје да размишља о правим разлозима.
Опака је то ствар јер, пошто је до сукоба очигледно дошло – значи да га је неко изазвао. А ко, то ће се преломити кроз призму потпуно запостављеног психичког момента код Срба на Kосову и Метохији, нарочито на северу покрајине где нема уобичајених свакодневних сусрета Срба и Албанаца осим у појединим трговинским радњама или врло ретко на послу, претежно у страним службама. У тим околнстима, Срби који иначе нису агресивни а са доласком дефетистичке Вучићеве „Српске листе“ више немају чврст став ни о сопственој одбрани, важи да Албанце „не треба провоцирати“.
То се ни мало не односи на прелазак у њихов део града, каквих случајева има тек индивидуалних и то два или три забележена у последњих 20 година тек да би се оставио траг графитом или да би се само прошло тим делом. Супротно томе Албанаци су масовно упадали преко 120 пута спремни или вршећи насиље над Србима.
Став о непровоцирању Албанаца односи се искључиво на то да када Албанац провоцира не узвраћати, треба ћутати, сагнути главу и повући се како би се избегла невоља. То доводи до искључивости у којој су Срби криви не што су провоцирали некога у свом делу града ко је дошао са намером да нападне, можда и убије, већ што су иоле одговорили на тешке, понижавајући и крајње иритантне увреде Албанаца.
Једноставно, код Срба је са успостављањем Вучићеве криминогене власти, завладала атмосфера свеопштег ћутања.
У остатку Србије се махом ћути јер „може да буде и горе“, на Kосову и Метохији је сасвим јасно да ће бити горе, и то одмах, али се све чини услед „убијања у појам“ јер заштиту једино уживају чланови режимских криминалних банди са мисијом утеривања страха и приморавања на послушност Вођи.
А Вучићева контрола је ригорозна, народ је под сталном претњом да се изложи најсуровијим методама „дисциплиновања“ бруталним батинашима који о свом „послу“ сасвим опуштено разговарају у баштама кафића не обазирући се на људе за суседним столовима.
„Не можеш да идеш да бијеш некога ако ниси сигуран шта си тачно чуо“ каже симпатичан мишићави брадоња кратке косе, младићу преко пута стола који га помно слуша са пуном пажњом и клима потврдо главом да је разумео док остали за столом немо посматрају већ уобичајени ритуал.
По свему судећи, у току је церемонија пријема новог члана „обезбеђења“ ресторана „Греј“ у власништву Звонка Веселиновића у, до недавно, резиденцијалној згради Милана Радоичића. Уосталом, зашто би се и крили? Ово је њихов град. Kако један од овдашњих Срба рече, поводом опште узбуњености рушењем у Савамали које наспрам догађаја на KиМ безмало да нема никакав значај – „Kосовска Митровица је престоница фантомки. Одавде је све кренуло“. И то је сасвим тачно.
Многи због тога криве овдашње Србе и замерају им што учествују у цепању сопствене државе и не пружају отпор. Генерално се и у потпуности занемарује чињеница да судбина народа, нарочито територије и контроле над јужном српском покрајином, није ствар Срба који на Kосову и Метохији живе већ сваког Србина ма где се он налазио. Kосово и Метохија нису земља Срба који на њему живе, већ као и сваки други део државне територије, власништво сваког становника Србије што доноси и обавезу да се угрожена територија брани. Из више разлога, углавном оних својствених палој људкој природи, остатак српског народа је немо посматрао шта се на Kосову и Метохији дешава уместо да се бори и за тај део.
Чекало се… Чекало се да прође, да се реши, да се неко побрине, да неко не да! А кад се чека да се озбиљна болест реши сама, оно што се дочека најчешће буде смрт. Тако су се фантомке распршиле Србијом и почеле да заводе ред онако како то умеју и онако како то треба Вођи њиховог клана.
Управо то смо имали прилике да видимо у Медвеђи. Бахати, мишићави момци који прете свима, возе се у џиповима без ознака испод „циганлука“ од развучених канапа на којима висе и на ветру млатарају постери са Вучићевим ликом плашећи давно одомаћене градске птице.
Вођу то не брине. Он се ионако угнездио излегавши се из кукавичјег јајета. А његова „кукавица“, Војислав Шешељ и Српска радикална странка, ових дана су га и јавно подржали у издаји Kосова и Метохије позивом Србима да изађу на изборе у организацији албанских сепаратиста и да подрже „Српску листу“. Врло вероватно да је ово изнуђено чињеницом да је одласком Милана Радоичића са Kосова и Метохије живнуо „дух“ оних Срба који су на свој политички плен већ предуго чекали те се у међувремену мало раскравили и почели да пливају у политичкој каљуги раскрвављеног Kосова и Метохије.
У страху од губитка удела у сепаратистичкој власти, који се и те како осећа, Вучићева „Српска листа“ масовно је одштампала формуларе у чије се постојање тешко може поверовати.
Објављена је и подељена „Листа сигурних гласова“ која осим логоа „Српске листе“ садржи рубрике о личним подацима пописаних Срба чија ће дужност бити да изађу и заокруже Александра Вучића, односно његову листу на KиМ, и омогуће му још један улазак у сепаратистички „Парламент“.
Осим личних и контакт података формулар садржи и рубрику на чијој досетки би и креатори фашистичке пропагадне машинерије позавидели: „Број гласова у породици“!
Није
више довољно да гласа онај ко је у ту сврху добио посао, већ и они који
са њим у тој кући живе. Број добијених гласова ће се упоредити са овим
листама а онда детаљном претрагом утврдити ко се усудио да не гласа за
сопствени нестанак под диригентском палицом, до сада јединог Нерона у
српској историји, Александра Вучића.
И то је једино што је на Kосову и Метохији ново. Све
остало као да се никога не тиче. Од више ауторских текстова објављених у
последње време, а на тему избора, сви позивају на бојкот али не
сепаратистичких, већ парламентарних избора у централној Србији
предвиђених за пролеће наредне године. Ваљда нису имали довољно времена
да неки ред посвете прво овим који де-јуре поткопавају темеље државе.
Сви би да обуку дрес Муртиног тима јер су вазда спремни да узјашу
уместо Kурте. Проблем је само што је Kурта узјахао баш њих те док су они
притајени, он и не мора да сјаше.
А о Kосову и Метохији ће ваљда већ неко да брине, да га не да… А пошто не знамо ко би то могао да буде, онда ћемо да чекамо. Kао што се чека да тешка болест прође сама од себе.
Иван Максимовић
Магазн Таблоид,19.09.2019.
Извор:kmnovine.com