Samo čudo Božije može spasiti Rusiju, ali Rusi toga moraju biti dostojni

Inspirativna i opominjuća beseda direktora RISI, koja bi se, osim na Ruse, mogla odnositi i na pravoslavne Srbe

Često govorimo da je našoj Otadžbini potrebna nacionalna ideja oko koje bi se mogao ujediniti ceo narod. Ali da li je moguće takvo ujedinjenje? Često su čak i naše predstave o Rusiji principijelno različite. Iako živimo u Ruskoj Federaciji, ni do dan danas nismo uspeli da odgovorimo na pitanje šta je to Rusija? Bez odgovora na ovo pitanje uzaludno je traženje trećeg puta, a bez tog odgovora ponovo rizikujemo da zabasamo u novi ćorsokak. Tačnije, nećemo izaći ni iz ovog ćorsokaka u kojem se trenutno nalazimo.

Da bismo Rusiji pronašli put u budućnost, neophodan je povratak na početnu tačku, u tačku od koje smo odstupili i krenuli krivudavom stazom iluzija, obmana i teških iskušenja. Odnosno, potrebni su nam povratak u 1917. godinu i razumevanje šta se tada dogodilo sa našim narodom, u kojoj je zemlji živeo i koju je zemlju izgubio. Bez ovakve duhovno-moralne analize-pokajanja nema daljeg razvoja Rusije kao jedne od vodećih država u svetu, koja je ljudima donosilac svoje reči, svog poimanja ciljeva i smisla života.

Rusija, naravno, nije prosto Ruska Federacija, a nije ni Sovjetski Savez, čak nije ni Ruska imperija. „Rusi su prestali da razumeju šta je to Rus: da je ona podnožje prestola Gospodnjeg“, pisao je sveti i pravedni Jovan Kronštatski. U ovim rečima sadržana je duhovna komponenta Rusije kao istorijske pojave. Snaga i predodređenost ruskog naroda sastoji se u njegovom služenju Božjoj Istini. Upravo je zbog toga Ruska imperija vekovima bila toliko privlačna za druge narode, upravo zato su pod žezlom ruskog Cara pristajali da žive muslimani, budisti, judeji, čak i pagani. Svi narodi su u Ruskoj imperiji bili jednaki pred Bogom, Carem i zakonom, što je sve zajedno činilo osobenu rusku pravoslavnu civilizaciju.

U Rusiji tada nije postojao pojam „metropole“. Rusija nikada nije bila „kolonijalna država“ u klasičnom smilu te reči, čime se suštinski razlikovala od zapadnoevropskih imperija. Ona nikada nije imala metropolu: postojao je istorijski centar, ali nikada metropola. Ruska teritorijalna ekspanzija imala je strateški karakter i bila je diktirana potrebama vojne i državne bezbednosti.

POČELO JE IZDAJIM BOGA

Međutim, u februaru 1917. godine ruski narod, pre svega njegov gradski, „obrazovani“ deo počeo je da se, umesto voljom Božjom, upravlja svojom vlastitom voljom, više nije težio duhovnom uzdizanju već materijalnom blagostanju, zbog čega su nasilje i ubistva postali stvarnost. Čim je ruski narod izdao Boga, od njega su se okrenuli i ostali narodi i počeli su optuživati Ruse za sva zla ovog sveta. Umesto materijalnog blagostanja, u Rusiji je nastupilo vreme jezivog siromaštva i gladi.

Ovde je umesno ponovo se prisetiti reči pravednog Jovana Kronštatskog:„Zaboravili ste Boga i ostavili ste Ga, pa je On vas lišio Svoje Očinske Promisli i predao vas u ruke neobuzdane i divlje samovolje“. Ruski filosof Ivan Iljin pisao je: „Većina se prepustila sablaznima povodom vere i Crkve, podovom bližnjih i vernosti, povodom poštenja i savesti, pa pošla za svojim sablazniteljima, pomažući im da odane i nepokolebljive pobiju i smlave, da ih isteraju iz zemlje, a da sablaznitelji potom tu većinu pokore na desetine godina“.

Katastrofi kosmičkih razmera iz 1917. godine nisu vrata presudno otvorile „nesavršenost“ socijalne organizacije tadašnje Rusije i „zaostalost“ njenih životnih formi i normi. Tada nije pala samo jedna ogromna svetska imperijalna tvorevina već se skrhala poslednja država-crkva u svetskoj hrišćanskoj tradiciji, nastala pod okriljem pravoslavlja i odnjihana u Crkvi Hristovoj. I, kada je to okrilje nestalo, Pravoslavna monarhija je otišla u sunovrat.

Odavno je vreme da se, pre razmišljanja na temu kako je i zašto pala Monarhija, ponudi odgovor na osnovno pitanje: a u ime čega je ona stvarana i na čemu se držala vekovima? Ideološke banalnosti sekularne istoriografije o „klasnim interesima“, o „despotiji“, o „surovosti“ i „zaostalosti“ – odavno su postale prazne floskule. Cele dve decenije pre 1917. godine Rusija je bila primer intenzivnog ekonomskog razvoja i izuzetno burnog prosperiteta društvenih institucija i sturktura, tako da objašnjavanje njenog sloma ugnjetavanjem i zaostalošću nije ništa drugo do robovanje starim ideološkim klišeima, koje su pre sto godina ponavljale figure kakve su bili Miljukov, Lenjin i njihovi istomišljenici. Rusija uopšte nije pala zato što se slabo razvijala, pre će biti – baš zato što se suviše intenzivno razvijala.

Rusija je do 1914. godine bila bogata, sita i prosperitetna država. Međitim, ma koliko to paradoksalno zvučalo, upravo je taj materijalni rast bio jadan od glavnih razloga bujanja revolucionarnih raspoloženja u društvu. Mnogi nisu izdržali iskušavanje bogatstvom i izobiljem, želeli su da odbace stroga moralna pravila, da žive „slobodno“, da krenu putem po kom su se već kretale Francuska i druge evropske zemlje. Takvima je monarhija – sa svojim duhovno-moralnim kodeksom kome je potčinjavala čitav narod, a pre svega moralnim obavezama, među kojima je prva bilo nesebično služenje Rusiji – već početkom 20. veka počela da smeta. Ličnost Cara Nikolaja Drugog izazivala je nerazumevanje i gnev. Za većinu u ruskom društvu Nikolaj Drugi bio je tiranin, reakcionar i konzervativac, koji se za vlast hvatao po svaku cenu. Lični kvaliteti i vrline Imperatora Nikolaja Drugog kao čoveka i državnika nisu nikoga interesovali pošto društvo iskonski u njemu nije videlo realnog cara, već lažni mit koji su stvorili neprijatelji Rusije, a prihvatila njena inteligencija, pa je bio ubačen i u glave običnih ljudi.

KATASTROFA 1917.

Ovaj lažni lik imperatora Nikolaja postepeno je u društvenoj svesti sve više potiskivao realnu ličnost cara, da bi momentu revolucije većina laž prihvatila kao istinu. Ma šta da je činio Nikolaj, ma kakve odluke da je donosio, društvo je to osuđivalo samo zato što je takva odluka dolazila od cara kome unapred nije priznavano da je u stanju da ispravno i mudro deluje. Osude su dolazile i s leva i zdesna. Pri čemu ni krajnji desničari ni krajnji levičari nisu želeli da shvate svu težinu položaja u kome se našla ruska državnost početkom 20. veka. Katastrofa 1917. godine bila je završna faza dugotrajnog i postepenog odustajanja ruskog naroda od zadatka koji mu je odredio Bog. Taj zadatak je formulisan kao duhovna ideja.

„Sveta Rus“, „Moskva – Treći Rim“, „Pravoslavlje, Samodržavnost, Narodnost“ – ovi pojmovi su bili smisao postojanja dorevolucionarne Rusije. Pojam „Sveta Rus“ označavao je duhovno-moralnu pripadnost određenom sistemu vrednosti. U narodnoj percepciji Sveta Rus se spajala sa Vaseljenskim Pravoslavljem. Sveta Rus je bila svugde gde postoji pravoslavna vera. Fenomen Rusije kao države bio je u sledećem: vernost Hristu i svedočenje o Njemu čitavom svetu preko države, izgrađene po principu Nebeskog Jerusalima. General M. K. Diterihs pisao je: „Ruskom narodu, u njegovom državnom istorijskom služenju svetu, Bog je dao potpuno određeni smisao: da služi na zemlji, da prvo za svoje porodice, a zatim i za druge narode u svetu, sačuva veličanstvene ideje života ideje koje je ustanovio Hristos učenjem o Svetoj Trojici kao Jednom Biću i da u državnom životu ostvaruje te principe koji određuju i sam taj pojam i istinu. U osnovama Hristovog učenja sadržani su temeljni principi ruske državne vlasti i načela ideologije istorijskog nacionalno-religijskog Samodržavnog Monarhizma“.

U ovome je bio vannacionalni i religijski smisao prvo Moskovskog Carstva, a zatim i Ruske Imperije. Jedan od ideologa ruske konzervativne misli pisac N. I. Černjajev zaključio je: „Na prvom mestu nije bilo nacionalno, već religijsko srodstvo: ruski narod iz carskog perioda naše istorije video je u Grku i Vlahu sebi bliskog čoveka, kao i u Srbinu ili Bugarinu, dok je na Poljaka papistu gledao kao na potpuno tuđeg čoveka, ne pridajući nikakav značaj njegovoj pripadnosti slovenstvu“. Za vreme prvog ruskog Cara Ivana Groznog, ovaj duhovni doživljaj poprimio je formu državne ideologije: nastala je samodržavna carska vlast.

TAJNA SAMODRŽAVLJA

Sveti pastir Jovan Kronštatski objavio je: „Od davnina su se naši Carevi i Imperatori nazivali samodršcima, u njihovom Samodržavlju i jednodržavlju, zajedno sa Pravoslavljem, bila su sadržani moć, prostranstvo i slava Rusije. Jednodržavlje predstavlja prirodnu, razumnu i najkorisniju formu vladanja i najpouzdaniju vlast za zemaljska carstva, pošto potiču neposredno od Boga, jedinog Tvorca i svedržitelja sveta“. Pojam „Samodržac“ imao je u prvom redu duhovni, a ne politički smisao. Samodržac je imao najteže, najjače ograničenje svoje vlasti – jer je bila ograničena Verom i učenjem Crkve. To je podrazumevalo potpuno samoodricanje u ime Rusije, apsolutno ličnu odgovornost za sve što se u njoj dešavalo i punu beskorisnost monarhovog služenja. Ruski istoričar G. M. Katkov pisao je u emigraciji: „Ispalo je tako da Samodržavlje kao institucija daje najpovoljnije uslove za vaspitavanje ličnosti, lišene svake pohlepe i niskih instikata“.

Ruska Samodržavna Monarhija izuzetna je pojava u svetskoj istoriji. Ona se ne može staviti u istu ravan ni sa republikanskom, ni sa totalitarnom, ni bilo kojom drugom svetovnom državom. Zato što samo između pravoslavne monarhije i pravoslavne Crkve može postojati simfonija vlasti. Republikanski, a tim pre i totalitarni oblik upravljanja ne teže duhovnom razvoju čoveka u hrišćanskom smislu te reči i ne staraju se o spasenju njegove duše. U najboljem slučaju, takvi režimi prema ovim pitanjima imaju neutralan odnos (odvajanje crkve od države i tolerantnost), a u najgorem – krajnje neprijateljski (totalitarna diktatura).

Samodržavlje nije moglo da postoji odvojeno od Crkve, sa kojom je činilo jedinstveni duhovno-državni sistem. Taj sistem nisu slomili ni raskol iz 17, veka, ni sinodalni period. Kada je blagočestivi Car ponosno sedeo na svom tronu, on je već samom činjenicom svoje blagočestivosti potvrđivao i uvećavao meru Dobra i Istine na Zemlji. Bez obzira na sve teške i dramatične procese koji su se dešavli u Rusiji, bez obzira na sve znake koji su govorili o odricanju elite i dela naroda od Pravoslavne Vere, Sveta Rus je nastavljala da obnavlja svoju životnu snagu sve do sudbonosnog marta 1917. godine. Car Nikolaj Drugi posećivao je u lečilištima i bolnicama teško ranjene, carica Aleksandra Fjodorovna i carske kćeri prisustvovale su operacijama, što je direktni nastavak žrtvene blagočestivosti prvih careva iz dinastije Romanov.

Pravoslavna Imperija samo tada odgovara svom istorijskom opredeljenju kada za etalon zemaljskog delovanja uzima Božansku Predodređenost. Tako je bilo i u Imperiji Konstantina Velikog (Vizantiji), gde su mnogi imperatori postali svetitelji. Tako je bilo i u Rusiji gde prvog vladara – ravnoapostolnog Velikog Kneza Kijevskog Vladimira Svjatoslavoviča i poslednjeg Cara Mučenika Nikolaja Drugog Aleksandroviča – u pravoslavnom svetu poštuju kao ugodnike Božije. Nikolaj Drugi je svoje zatočeništvo, čak i mučeničku smrt svoje porodice, pretpostavio učešću u bratoubilačkom ratu i bezakonju. Car je – kao i Spasitelj Koga je nečisti duh iskušao da mu se pokloni, obećavajući mu sva blaga ovoga sveta – odgovarao sotoni: „Idi od mene, Sotono: jer je napisano: Gospodu Bogu svome klanjaj se i njemu jedinome služi!“ (Mt. 4:9).

SMRT MILENIJUMSKE CIVILIZACIJE

Nije se u zavejanom Pskovu 2. marta 1917. godine car Nikolaj Aleksandrovič odrekao prestola – veliki deo Rusije više nije želeo da ima Cara. Nikolaj Drugi se samo podredio Božjoj Volji, isto kao što je učinio prorok Samuilo, kada više nije želeo da vidi svog sudiju: „I reče Gospod proroku Samuilu: slušaj glas naroda u svemu, što ti govori, budući da se nisu tebe odrekli, vać Mene, da Ja ne carujem nad njima“ (1 Car. 8:7-18). Sveti Nikolaj Srpski pisao je 1932: „Da je ruski Car Nikolaj Drugi težio carstvu zemaljskom, carstvu sitnih ličnih računa i sebičnosti, on bi i dan danas sedeo na prestolu u Petrogradu. Ali on je izabrao Carstvo Nebesko, Carstvo žrtve u ime Gospodnje, Carstvo Jevanđeljske duhovnosti, za šta su dali živote njegova deca i milioni podanika“.

Sam Bog je ruskog Cara postavio za nosioca zemaljske vlasti čijim su delovanjem u ono vreeme odvraćane sile zla. Ovakvo razumevanje Carskog služenja bilo se izgubilo u vladajućoj eliti. Velika većina njenih predstavika je u većoj ili manjoj meri odobravala svrgavanje monarhije: generali su žurili da skinu carske oznake i stave crvene mašne, pesnici i pisci su žudili da opevaju novu “slobodnu“ vlast u “slobodnoj“ Rusiji, seljaci su slutili preraspodelu zemlje, dok su radnici čekali da im se fabrike predaju na upravljanje. Nema sumnje da je od februara do oktobra 1917. godine, pa i sve do 17. jula 1918, hiljadugodišnja pravoslavna civilizacija pod nazivom Rusija bila ubijana i da je prestala da postoji.

Vaskrs Rusije, ukoliko ga bude, neće biće rezultat novog građanskog sukoba ili dolaska na vlast novog „vođe“ koji će „spasti“ zemlju i obnoviti njenu veličinu. Vaskrs Rusije može da bude samo Čudo Božije. Isto kao što je Gospod mogao da vaskrsne Lazara koji je bio četiri dana mrtav, On može jednim potezom vaskrsnuti i Rusiju. Ali za to mora biti ispunjen jedan jedini uslov: mi moramo postati dostojni tog Čuda. Ne smemo da sedimo i čekamo kada će se to dogoditi, već da svojim životima težimo i da se svojim postupcima vraćamo na put Vere i Ljubavi.

Sveta Rus nije nestala. Zna se da kod Boga nema mrtvih, svi su živi. Dovoljno je otići u Troice-Sergijevu lavru ili Optinu pustinju da bi se razumelo šta je to Sveta Rus – da je ona ovde među nama. Ona živi u svakome od nas onda kada je poštujemo ili želimo da sledimo njene ideale, a ne zakone Lukavog. Povratak u Rusiju, u Svetu Rus nije moguć a da ga prethodno ne pronađemo u sebi, u svojoj duši. Upravo se u našim dušama vodi borba između Svete Rusi i proklete nerusi. Ma u koje odore da se obuče prokleta nerus, moramo je odlučno i bespovratno odbaciti. Mi i danas pokušavamo da spojimo vodu i vatru (tojest lenjinizam-staljinizam sa pravoslavljem i ruskom tradicionalnom državnošću). Ljudi koji sebe nazivaju pravoslavcima treba ozbiljno da se zamisle kako je moguće „sjediniti Ivana Iljina i Josifa Staljina“? Baš nikako.

Izdali smo Rusiju 1917, a zatim i 1991. godine, i predali je na komadanje izrodima i probisvetima, a ponekad, nažalost, nastavljamo da je izdajemo i danas – svojom malodušnošću, praznoćom i opsednutošću tuđim, ali nije za to kriva naša Majčica Rusija, već mi njena loša deca.

Kakva će biti Rusija zavisi jedino od nas samih: preživećemo ako shvatimo da nemamo drugog puta osim našeg rođenog pravoslavlja, naše istorije, naše kulture, maternjeg jezika. A neminovno ćemo nestati, ali ovog puta zauvek, ako i dalje budemo pokušavali da sjedinimo Boga i đavola, ako budemo slušali opsednute firere koje smo odgajili u sopstvenoj kući – ekstremne levičare, ekstremne desničare i ekstremne liberale – jer ćemo se saglašavati sa tim da „Rusija ima pravo na crveni eksperiment“, a da je „Staljin bio efikasan menadžer“, još ćemo ravnodušno posmatrati kako u našim hramovima bogohule na našu veru i kako javno, pred licem čitave zemlje, vređaju našeg Patrijarha.

Ali, postoji nada da se to ipak neće dogoditi. Još je početkom 20. veka sveti i pravedni Jovan Kronštatski govorio: „Ukoliko saberemo volju svih nas u jednu volju – odolećemo. Ako saberemo savesti svih nas u jednu savest – opstaćemo. Ukoliko saberemo ljubav prema Rusiji svakoga od nas u jednu ljubav – održaćemo se“.

Reč direktora Ruskog instituta za strateška istraživanja na konferenciji „Trijumf i slom imperije: lekcije istorije“

Preveo Goran ŠIMPRAGA

Izvor: Fakti