Распеће Светог Саве

И би вече и би јутро и тако три пута и Бог створи небо и земљу. И би вече и би јутро и тако три пута и обрука се Српска Православна Црква пред небом и земљом. Све ово што се дешавало од недеље до уторка увече још једна је брука СПЦ или речима светог Јустина Ћелијског „још један крст и на њему распет Свети Сава.“  То што није било директног преноса централне прославе осам векова аутокефалности наше цркве ни на једној телевизији са националном фреквенцијом ваљда је само покушај да се сакрије брука. Срамно је то колико је скромно обележен овако велики јубилеј. Јубилеј од националног значаја. Били ви верник или не, ипак се мора признати да је мало народа на овој земаљској кугли који могу да се похвале да имају било шта што траје већ осам векова. И баш то чини бруку већом. Сетимо се само како је обележавано 1700 година Миланског едикта. Онолико приче, помпе, емисија,  а за осам векова аутокефалности цркве имамо само параду својеглавости црквених великодостојника. Толика својеглавост да нису нашли за сходно ни да скупа оду до Пећке патијаршије, на свето Косово. Велики број епископа је имао нешто прече, баш тог дана и баш у овом тренутку. Они који су отишли до Пећке патријаршије доделили су симболично орден Светог Саве свештенству, монаштву и деци са Косова и Метохије. Упоредо се појавило и разногласије по питању доделе ордена Светог Саве председнику Србије и још неким политичарима. И ту се пројавила озбиљна подела међу епископатом. Заиста је сумануто додељивати орден деци са Косова и Метохије и председнику чијом „мудром“ политиком та иста деца не могу без докумената да дођу до Рашке, што је новина у двадесетогодишњем истјазавању Срба са Косова и Метохије од како је оно окупирано од стране Нато снага. Но, то је још један плод како Патријарх рече „лавовске борбе“ председника за Косово и Метохију. Какав лицемерни еуфемизам за тиху предају и издају Косова и Метохије. Док је додељивање ордена деци било симболично, њихова немогућност слободног кретања је и те како реална.

И док се ових дана много прича о томе да ли је председнику Србије требало доделити орден Светог Саве или не (наравно да није требало) јер је за многе дискутабилно да ли је то што ради председник Србије одбрана или издаја Косова и Метохије, занимљиво да се нико не пита да ли је Патријарх заслужио орден Светог Саве, јер то се ваљда као подразумева. А да ли је баш тако? Ако је сва проблематика достојности председника за овакво одликовање своди на његов однос према Косову и Метохији да ли то исто важи и за Патријарха? Није ли баш садашњи Патријарх, тада још епископ нишки, био онај који је предавао накарадно од Шиптара обновљене цркве и парохијске домове епископу Артемију? И то не само да је предавао него још и хвалио како су добро обновљени и како би он радо живео у њима.  Није ли баш он, а да се још часно није ни сместио у трон Светог Саве, покренуо поступак против епископа Артемија и тиме нанео штету телу СПЦ каква се не памти у новијој историји наше цркве. Отеравши пастира лако се одрекао и дела монаштва које је кренуло за својим духовним оцем рекавши „оно што виси нека отпадне.“ Зар тако сме да говори онај који је патријарх свима, наследник Светог Саве и многих других светитеља који су изгарали само да би што више сакупили, да се ништа и нико не изгуби, да ништа и нико не пропадне? О штети која је настала најбоље може да каже народ са Косова и Метохије коме је наметнут пастир чији глас ово словесно стадо не познаје. Додуше није у том делу био сам, имао је здушну подршку многих из Сабора а за егзекутора својих наума изабрао је саборско недоношче епископа Атанасија.[1]Но ни ту се не завршавају Патријархова огрешења о Косово. Иако се сада Председник и његова странка много оптужују за угуравање Срба са КиМ у институције лажне шиптарске државе, између осталог и позивањем на гласање на изборима које расписује „држава“ Косово, као да су многи заборавили да је исти такав позив пре неколико година дошао управо од Патријарха и то ни мање ни више него из порте Пећке патријаршије. Није ли гласање на изборима које расписује тзв. Влада Косова још једна издаја Косова? Није важно за кога гласате, за Српску листу или неке друге листе, српске или шиптарске, свеједно је. Сваки гласачки листић попуњен од стране Срба је једна марамица која брише кап српске крви са до рамена крвавих руку шиптарских терориста, свидело се то некоме или не. Зато је Шиптарима важно да Срби излазе на те изборе. Зато су и дали тих 10 места у својој скупштини. И управо из ових разлога је позив Патријарха био толико страшан. Позив је био упућен октобра 2013 године и тиме је практично дат благослов на потписивање противуставног Бриселског споразума[2] из априла те године. Немушти су били сви гласови против овог патријарховог „испада.“ Благослов је остао. И не само да тада није повучен него никад више ни Патријарх лично ни у име СПЦ није званично позвао Србе са Косова на бојкот шиптарских избора. А то је онда заправо прећутна сагласност. Није ли то издаја равна овој која се приписује актуелном председнику Србије? Како онда да је председник недостојан а патријарх достојан ордена? Да ли је ово мало што је побројано уз очигледну поделу у епископату Српске цркве доказ те „мудрости и одговорности показане на трону предстојатеља Српске Православне Цркве“ због које му се додељује орден? Шта би било да није било такве мудрости па да је сачувао монаштво и да су данас пуни Косовски манастири и да се у њима свакодневно врши литургија, као што је то не тако давно било? Шта би било да је било више одговорности за изречену реч  па да Срби нису позивани да учествују на шиптарским изборима? Шта би било да је из трона светосавског долазила подршка надлежном епископу у очувању светолазаревског завета а не да се шаљу казнене експедиције и да се уништава оно што је двадесет година с муком стварано? Шта би било кад би Патријарх показао мало више куражи у одбрани оног што је вечно а мало мање слугерањства онима на власти који су на тој функцији, колико год дуго били, ипак само привремено? Било би то да би СПЦ имала у лику Патријарха достојног наследника Светог Саве а сада на жалост имамо човека чија је једина веза са Светим Савом то што му је заузео трон и од пре неки дан има и његов орден. Кад ни увођење у трон Светог Саве није било довољно да га обавеже да о свему подробно размисли неће га обавезати ни орден, те стога можемо очекивати само даље урушавање СПЦ како изнутра тако и споља, на радост наших непријатеља.

Има и патриота који се неће сложити са оваквим ставовима с извором да не треба дирати Цркву, још нам је једино она остала, једино нас она може ујединити, али такво ћутање не води ничему. Без суочавања са истином и реалношћу нема исцељења. Јер не ради се овде о Цркви. Црква нам је мајка као што нам је и Србија мајка. Друге немамо нити нам треба. Али као што државне вође силују Србију и подводе је глобалистима тако исто и највећи део епископата на челу са Патријархом силује Српску Цркву и подводи је екуменистима и у исто време, и државници и епископат, нам се намећу као очеви и оци. О њима је реч и немамо права на ћутање управо ради добра наше цркве и наше државе.

—————————————

[1]Тешко је заборавити како се епископ Атанасије ко турски паша сеирио по манастирима рашко-призренским неуморно тражећи пропусте не би ли још јаче пљунуо на оно што је с муком у тешким условима рађено. Занимљиво је да пропусте своје духовне деце, макар били догматске или канонске природе, марљиво обавија густом тишином.

[2]Сетимо се овде оне богохулне представе у Београду када је митрополит Амфилохије држао парастос за „покој душе“ Владе Србије. Но то му није сметало да се после само четири месеца измири и грли са тадашњим Премијером Србије у Васојевићима иако је споразум остао на снази.

Аутор: Протосинђел Дамјан

Извор: eparhija-prizren.org