Podsećanje na Srbskog junaka u Donbasu

Postoji neraskidiva veza između braće po veri pravoslavnoj i krvi slovenskoj, Srba i Rusa, koja  se potvrđuje kada nastanu nevolje, kao što je rat. Tako je bilo devedesetih godina, dok je besneo rat protiv Srba, braća Rusi su pohrlili da pomognu, bez obzira na sramno ponašanje tadašnje ruske vlasti. Danas besni rat protiv Ruskog naroda i Srbi su pohrlili da pomognu, bez obzira na sramno ponašanje “srbske“ vlasti. To najbolje potvrđuju reči jednog Ruskog dobrovoljca, koje je izgovorio u dokumentarnom filmu “Anđeo sa gore Zaglavak“[1] – koji treba obavezno pogledati: “Bez obzira na vladu u Rusiji, mi obični ruski narod, uvek ćemo doći u pomoć, pa makar da nas i ne pozovu. Zato što smo pravoslavni i zato što smo Rusi.“  

      Navedene reči je svojim primerom potvrdio Vladimir Stanimirović, koji je rođen 21.11.1986.g. u Valjevu od oca Milenka i majke Marije, a odrastao je u Rađevskim Stavama opština Krupanj. Čim je saznao za hrabar otpor Ruskog naroda, evropsko-majdansko-fašističkoj tvorevini Ukrajini, stigao je u Donbas među prvim dobrovoljcima u septembru 2014. godine. Istakao se hrabrošću i požrtvovanjem u borbama, zbog čega je bio visoko poštovan od saboraca, Srba i Rusa, kao i oficira, koji imaju za njega samo pohvale kao čoveka i vojnika. Čuveni dobrovoljac, snajperista Dejan Berić je za njega rekao: “Vladimir je jedan od prvih koji su došli u Donbas. Bio je vatren, ali veoma disciplinovan. Uvek se javljao dobrovoljno da ide na zadatak. Bio je pravi srpski vojnik, hrabar i neustrašiv. Kao redovni vojnik u Srbiji bio je u Kopnenoj zoni bezbednosti. Od svih Srba koji su bili u Novorusiji, Stanimirović je najviše vremena proveo na položaju po rovovima.“

[1] Film je posvećen žrtvi ruskih dobrovoljaca u borbi za srpski narod u ratu 1991-95. u Bosni i Hercegovini. Simbol te žrtve je 20-godišnji Konstantin Bogoslovski, jedan od poginulih na brdima Zaglavak i Stolac 12. aprila 1993. godine. O njemu kazuje majka Ljudmila, a o toj presudnoj bici za slobodu Višegrada i ulozi srpskih dobrovoljaca govore njihovi saborci i komandanti.  https://www.youtube.com/watch?v=j2NO3HL7Isg&feature=youtu.be

Vladimirova neispunjena želja bila je da se nakon okončanja sukoba vrati u Srbiju sa porodicom, kako bi njegova majka i sestra upoznale suprugu i dete. O tome je pisao sestri Jeleni, neposredno pre pogibije. U Donbasu je u maju 2015. godine zasnovao porodicu sa Ruskinjom Aljonom, koja mu je rodila sina Marka 22. marta 2016. godine. Prema rečima njegovih saboraca, Vladimira su nakon što je dobio sina ubeđivali da napusti front, ali je on želeo da nastavi da se bori sve dok ukrajinski fašisti prete građanima Donbasa. Želeo je iznad svega mir i bio spreman da brani narod Donbasa sve dok on ne bude postignut.

      Poginuo je kod Kominterneva 12. oktobra 2016. godine u artiljerijskom napadu, tokom kršenja primirja od strane ukrajinskih fašista. Sahranjen je u mestu Ambrosijevka u Donjeckoj Narodnoj Republici. Vladimir Stanimirović je verovao je u Boga, voleo je svoju zemlju i njenu istoriju i uzvratio je punom merom dug prema našoj braći Rusima. Umesto zaključka, završiću rečima iz Svetog Pisma:

“Dobar rat ratovah, trku završih, vjeru održah. Sad me čeka vijenac pravde, koji će mi u onaj Dan dati Gospod, pravedni Sudija,  ali ne samo meni, nego i svima koji s ljubavlju očekuju dolazak Njegov“ (2 Tim. 4:7-8).

Učinimo što stoji do nas, ostalo će dati Gospod!

    Grešni rab Božiji                                                                                               Goran Živković