НЕМА НИШТА ПРЕЧЕ ОД СЛОБОДЕ
Ријечи српског спартанца Веселина Јововића, које и 20 година након његове трагичне погибије одзвањају и не дају заборав. У свој овој данашњој велеиздаји и доминацији олоша са ситносопственим интересима, сјећање на јунаке не престаје. Сјене неумрлих хероја опомињу бројне Бранковиће и стварају нове Обилиће. Они не допуштају ником да изда.
Веселин Веско Јововић рођен 1971. године у тада изражено српском Никшићу од оца Радоја и мајке Марице, има још сестру Веселинку и брата Милана који његују сјећање на његову част и храброст. Нажалост, отац Радоје није издржао бол за сином и преминуо је од жалости. Поносни горштак је издржао све Титове казамате, чак и Голи Оток, али га је туга за трагично настрадалим сином на крају сахранила. Обојица су отишла часно у Царство Небеско, онако како су и живјели.
Веселин је одрастао у граду у коме није било лако одрастати. Никшић је био познат као град опасних момака, жељезаре и пиваре. Уз породично васпитање сва искушења су га уобличавала у јаког, способног и часног момка. Српска традиција, вјера у Бога и Отаџбину билу му дубоко усађени у душу. У срцу су му били поп Мило Јововић, јунаци са Скадра и бројни други србски борци. Врло рано га је захватио вихор наметнутог рата. Комунистичка Југославија се распадала у крви и хаосу, по плану страних моћника.
Отаџбина се морала бранити. Веселин се добровољно јавио за служење војног рока у Југословенској војсци. Одслужио је војску учествујући као редовни војник на ратиштима Славоније (1990. -1991.). Након повратка кући у Црну Гору, није дуго мировао. Муслимани и Хрвати уз помоћ Запада нападају Србе у бившој Босни и Херцеговини у прољеће 1992. Веселин међу првим српским добровољцима одлази да помогне српској нејачи у околини Фоче и Горажда. Није могао да сједи кући док се чине злочини над србским народом. Послије жестоких борби вратио се из другог рата, жив и здрав кући у Никшић. Већ је био стекао углед као частан, храбар и веома способан борац.
Након злочина шиптарских терориста током 1997. – 1998. године над српским цивилима, полицајцима и војницима на Косову и Метохији, долази и до НАТО агресије на Србију и Црну Гору 24. марта 1999. године. Српски добровољац Веско Јововић не чека позив, не чека ништа. Полази поново добровољно у трећи рат за одбрану Отаџбине и Српства. Као добровољац савезног Секретеријата унутрашњих послова распоређен је у резервни састав МУП Србије на КиМ под командом Војске Југославије. Родитељи су се бринули, као и брат и сестра, али су подржавали његову одлучну намјеру да се бори за слободу србског народа. Трећи пут се Обилић из Никшића јуначки и часно борио. Био је ведра духа и сигуран у побједу. Онда је дошло до потписивања мировног споразума у Куманову између Војске Југославије и НАТО агресора 9. јуна 1999. године.
Веско се разочарао у све, као и већина нас тада. Није мислио да иде са КиМ, са свете српске земље. Свјестан је био Лазаревог завјета и Милошевог јунаштва, за то је живио, због тога се борио. Хтио је да остане да живи у јужној српској покрајини и остао је заувијек.
Веселин Јововић је у Приштини по наређењу био раздужио оружје и опрему, а требало је да оде да извуче породицу једног свог командира из града. Знало се да је он сигуран и способан момак. Тога 13. јуна 2000. године у Приштину су ушле британске снаге КФОР-а . У касним поподневним часовима око 17 и 30 ч. енглески мировњаци затичу Веска Јововића на улици поред његове ладе Самаре у коју се спремао да уђе. Енглези наређују да подигне руке, што је искусни демобилисани борац и учинио. Недуго послије тога одјекнуо је рафал и Веско погођен у леђа пада на асфалт. Вијест се прочула планетом: КФОР убио Србина у Приштини. У три рата га нису могли у бити, али га убише с леђа, мировњаци у миру.
Тако је Веселин Веско Јововић добровољац из Никишића са својих 28 година постао прва жртва КФОР-а на Косову и Метохији. Тијело су уз велике муке из Приштине у Никшић донијели његови ујаци Којо и Слобо. Сахрањен је на гробљу у Никшићу по врелом сунчаном дану уз војне почасти. Породица је подигла величанствен споменик на гробу, а његове име се налази и на групном споменику погинулим Никшићанима у борби за Отаџбину.
Посмртни остаци српског добровољца Веселина Веска Јововића су у Никшићу, али његово дјело је у српској Славонији, у српској Босни и на светом српском Косову и Метохији, због чега је његова неумрла душа у Небеској Србији.
Вјечнаја памјат србском борцу добровољцу Веселину Јововићу.
Игор Војиновић
Косовска Митровица
13. августа 2019.
