Девојчице мудрије од стараца – Лав Толстој

Ово се догодило једне недеље на измаку зиме. Снег је почео да се топи, а по селу су текли поточићи. На крају улице, између два дворишта, направила се бара. Њој су пришле две девојчице, свака из свог дворишта, једна млађа, друга старија. Тога дана су им мајке обукле нове хаљинице. Мањој сиву, већој жуту, са шаром. Обе су биле повезане црвеним марамама. Девојчице су биле у цркви на служби Божјој, а сада су дошле да се поиграју код баре. И прохтело им се да се мало брчкају по води. Мања загази у бару обувена, а старија јој рече:

-Не иди, Машо; мама ће да те грди. Ја ћу да се изујем, изуј се и ти.

Изуле се девојчице и пошле у бару, једна другој у сусрет. Маша загази до глежања, па рече:

– Анице, дубоко је, бојим се.

-Ништа зато, неће бити дубље. Пођи само право к мени.

Приближавале су се једна другој.

-Ти, Машо, не прскај; иди полако!

Тек што то рече, а Маша – бућ! ногом по води и вода прсне право на Аничину хаљину. Попрска хаљину, а прсне јој и на нос и у очи. Када је приметила мрље на својој хаљини Аница се наљути на Машу, поче да је грди и потрчи за њом да је удари. Маша се уплаши, скочи из баре и беж’ кући.

Туда је пролазила Аничина мајка и опазила упрскану хаљину своје кћери.

-А где си се, несрећо, упрљала?

-Маша ме је намерно попрскала.

Аничина мама ухвати Машу и лупне је по затиљку. Маша задречи као да је кољу. Изађе Машина мати.

-Што ми тучеш дете?- викну и поче да грди сусетку.

Реч по реч и жене се завадише. Истрчали сељаци, скупило се на улици мноштво света. Сви вичу, а нико никога не слуша. Свађали се и свађали, па би се већ скоро и потукли да се није умешала старица, Аничина бака. Она се угура међу сељаке и поче да им говори:

– Шта радите, људи Божји, у свету недељу? Мир међу вама! Уместо да се веселите, ви кавгу замећете! Душу грешите!

Кавгаџије не слушају стару, замало да је сруше. Не би их она измирила да се Аница није већ састала са Машом. Док су се жене препирале, очисти Аница хаљиницу и дође опет крај баре. Узе дрвце и поче њиме да копка каналчић којим ће воду да пропусти из дворишта на улицу. Ускоро јој се придружила и Маша тако да је каналчић брже напредовао. И управо у тренутку кад су се људи сукобили, потече вода на улицу тамо где је старица мирила сељаке. Трче девојчице једна с једне, а друга с друге стране поточића.

-Види га, Машо, види! – виче Аница. А и Маша нешто весело узвикује. Трче тако девојчице низ поточић и прате дрвце које плива у њему. Тако доспеше посред гужве на улици. Старица их опази па рече сељацима:

-Бојте се Бога, људи; због ових цурица сте хтели да се потучете, а оне су одавно заборавиле на све и лепо се играју. Мудрије су од вас!

Сељаци погледају девојчице, па се застиде и оду кући. Не будете ли као деца невини, нећете ући у царство Божје.

Извор: Моје дете