Данас у Сурдуку, катакомба посвећа Светом Преподобном мученику Харитону Косовском , прославила своју храмовну славу.

.

         На дан његовог спомена у СПЦ катакомба је свечано прославила своју храмовну славу. Свету Архијерејску Литургију тим поводом служио је Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Артемије уз саслужење својих хорепископа, јеромонаха свештеника. Након Литургије Владика Артемије је извршио чин резања славског колача и благосиљања жита које су у част Светог Преподобног мученика Харитона, принели братство манастира и овогодишњи домаћини славе

Након честитки упућених братству од стране Владике Артемија архипастирском беседом верном народу обратио се Хорепископ Максим.

Уследила је трпеза љубави приређена од стране братства манастира и овогодишњих домаћина славе. У току трпезе приређен је пригодни програм.

Уредништво

Кратко синаксарско житије Светог Преподобномученика Харитона Косовског

Овај предивни изданак рода српскога и велики сведок истине Христове, рођен је у подкопаоничком селу Сеоцу код Луковске Бање, од побожних, вредних и скромних родитеља Будимира и Милке Лукић. Рођен је на Аранђеловдан (21/8. новембра) 1960. године. Од малена се одликовао побожношћу, послушношћу и трудољубљем.

У детињству је остао без оба родитеља, тако да је терет сеоског домаћинства врло рано пао на његова детиња плећа. То је био почетак његовог великог крстоношења.  Од своје 23 године живи и ради у Нишу. Био је марљив, одговоран и вредан радник. Карактерне особине Радославове биле су и неустрашивост, строгост, ватреност духа, одлучност. Свима је пружао потребну помоћ, макар то било и на своју штету. Његова љубав према Господу се многоструко увећала после смртне опасности у рату у Хрватској, 1990. године. Његов даљи живот после учешћа у рату  био је испуњен тако ватреном ревношћу, као да

је свагда пред собом гледао Господа у свој слави Својој. У то време упознаје се са старцем Илијом, игуманом манастира Св. Јована Крститеља у Матејевцу, недалеко од Ниша, који га до одласка у манастир духовно руководи.  Од оца Илије добија благослов за одлазак у манастир Светог Саве Освећеног у Светој Земљи. Манастирска управа је одбила да га прими у братство. Са благословом оца Илије, пар месеци касније, одлази у манастир Црну Реку. Овде почиње његово добровољно страдање за Христа, ново крстоношење.

Од самог доласка у манастир ревновао је у послушању, трпљењу, одсецању своје воље и осталим духовним и телесним трудовима. Био је веома ћутљив и молитвен, никада беспослен. Са благословом игумана, помагао је и околним мештанима и пријатељима манастира. На сва манастирска богослужења долазио је први, непокретно стојећи на целом богослужењу, ма колико оно било дуго. Молитвена сабраност и непрекидно пребивање у Господу уносили су у његову душу непомућени мир, који је из њега зрачио тако јасно као што сунце зрачи својом светлошћу. При таквом душевном  миру, његово је тело цветало христоликом лепотом, тако да је благошћу свога изгледа и целом својом појавом сведочио да је постао станиште Духа Светога и да је далеко од сујете овога света.

Роптање,  малодушност и незадовољство били су далеко од њега. У својој чежњи за Богом он је заборављао
себе и трудом изгарао на послушањима, мало марећи и за сам свој живот. Мучеништво је, може се слободно рећи, и прижељкивао. Према свима је био благ и кротак, предусретљив, састрадалан и пријатан. Речи оговарања, осуђивања или ниподаштавања других нису се могле чути од њега. Неизмерно је волео да чита „Житија Светих“ и поуке Светих Отаца.

Из Црне Реке, по благослову епископа, премештен је у манастир Светих Архангела код Призрена.

Извор eparhija-prizren.org