Porodica i škola

Abortus – ne zbog nemaštine, već zbog nedostatka ljubavi

Psiholog govori o ženama na ivici abortusa

Portal „Toma“ (www.foma.ru) nastavlja s ciklusom članaka „Neka žive“, u okviru kojeg psiholozi govore o ženama na ivici abortusa i o realnim razlozima zbog kojih žele da prekinu trudnoću.

Kakve razloge najčešće navode žene koje žele da abortiraju? Zašto psiholozi pokušavaju da odgovore žene od tog čina?

Šta se dešava sa ženama koje se predomisle i odluče da ne prekinu trudnoću? O tome i o mnogo čemu drugom razgovaramo s Marinom Vasiljevnom Antonovoj, psihologom koja razgovara sa ženama (po zakonu, da bi žena dobila uput za besplatan abortus, mora da obavi razgovor s psihologom) u centru za zaštitu materinstva „Eva“ u Podolsku, gradu u moskovskoj oblasti u Rusiji.

psiholog Marina Vasiljevna

Šta se menja za pet minuta savetovanja

– Marina Vasiljevna, koji je najčešći razlog abortusa? Nemaština, silovanje, teška bolest?

– Ni prvo, ni drugo, ni treće.

– Šta onda?

– Veoma su retke žene koje dođu iz takvih razloga. Na primer, za tri godine koliko radim u centru, nisam imala ni jedan jedini slučaj koji se ticao silovanja. I kolege kažu da su takvi slučajevi veoma retki. Isto važi i za teške bolesti.

– Zar nikad ne razgovarate o nemaštini?

– Da, o siromaštvu razgovaramo. Na početku ste pomenuli reč „nemaština“. Kažite mi sami, nemogućnost da ajfon 5 zamenite ajfonom 6 – da li je to nemaština? Dolaze mi žene koje kažu da su materijalno ugrožene baš zbog toga. Pritom naglase: „Ne želimo da rađamo nemaštinu“. Iskrena da budem, u početku sam mislila da se zaista radi o materijalnim problemima. Međutim, u realnosti je veoma malo onih koji zaista nisu u stanju da hrane još jedno dete. U toku jednog meseca naš centar poseti oko trideset žena, a najviše samo jedna zaista živi u siromaštvu. Međutim, i ta jedna i većina ostalih pozivaju se na materijalne probleme. Kažu da nemaju gde da žive, ali se tokom razgovora ispostavi da zapravo imaju gde da žive, ali prosto hoće da žive bolje.

Pouzdano tvrdim da 90 odsto mojih pacijentkinja koje kažu da će propasti u suštini imaju mogućnosti ne samo da vaspitaju dete koje im je u stomaku, već i da rode i odgoje i drugu decu. Naravno, ne mogu da ih odgoje u bogatstvu, ali mogu da im pruže dostojanstven život. One imaju krov nad glavom i većina njih ima i muževe. Možda nisu zadovoljne svojim finansijskim stanjem, ali imaju dovoljno da pruže detetu sve što mu je potrebno.

– Šta se zatim dešava? Zašto toliko žena prekida trudnoću?

– Materijalno stanje nije uzrok takve odluke. Razlog zbog kojeg žena ide na abortus isključivo je psihološke prirode. Nakon pet, deset, dvadeset minuta razgovora, finansijski problemi kod ogromne većine pacijentkinja pređu u drugi plan. U prvi plan izađe glavni razlog – nedostatak ljubavi. Pored toga, tu je i nedostatak psihološke podrške muža i rodbine. Upravo je to glavni problem svih tih žena koje hoće da se oslobode svog deteta i koje se skrivaju, kao iza nekog paravana, opravdanjem da nemaju dovoljno novca.

Verujte mi, u stvarnosti, čak i najgori uslovi nikada nisu uzrok ako otac deteta kaže: „Zajedno ćemo se izvući, zajedno sve možemo. Ne smemo ubiti dete“. Ili mama, baka ili svekrva trudne žene kažu: „Nemoj. Izvući ćemo se. Ja ću pomoći, čime god mogu“.

Upravo takva psihološka podrška uvek predstavlja ključni faktor. Ako trudna žena ima takvu podršku, ni jednosoban stan ni mala plata muža neće je podstaći da se odrekne deteta.

Fotografija: Konstantina Selezneva, izvor: forma.ru

– O čemu još govore žene koje vam dolaze s namerom da abortiraju?

– Veoma često dolaze žene koje razmišljaju na sledeći način: „Jedna porodica – jedno dete“. Reč je o stereotipu koji potiče još iz sovjetskog vremena, ali je danas prerastao u ubeđenje: „Imaću jedno dete, ali će ono imati sve“. Pitam šta je to „sve“ za jednog čoveka? Da li mislite da je petogodišnjem detetu zaista važno da ima patike od pet ili sedam hiljada rublji? Zašto mislite da ne možete obezbediti dostojan život ne samo za jedno već i za dvoje dece, obezbediti im obuću, odeću, igračke? Da ne govorim o tome da je danas među drugaricama tako popularna razmena lepih stvari za decu! Pritom, brojne žene imaju neke ideje koje su stekle gledajući filmove i blještave reklame, koje nemaju nikakve veze sa stvarnim životom i, što je najvažnije, sa istinskom srećom. A opštepoznata činjenica je ta da se dete okruženo braćom i sestrama razvija harmoničnije jer ima prema kome da pokazuje brigu, ima za koga da se žrtvuje i, po pravilu, takvo dete je manje egoistično. Iako se s tom konstatacijom skoro svi slažu, veoma je teško zaista dopreti do čoveka.

Takođe se često pominju obrazovanje i karijera – „Želim da se ostvarim u karijeri i neću da se čitav život bavim pelenama.“ Tu se opet radi o odnosima unutar porodice i o stereotipima koji se nameću devojci ili ženi. Uvek se setim jedne devojke, studenta treće godine, koja je došla da prekine trudnoću zato što joj je majka uplatila letnji kurs u Kini. Kćerki je rekla: „Ili Kina ili odustajemo od svega da bismo se brinuli o detetu. Zakopaćemo se u pelene i tu će biti kraj tvoje karijere“.

Dugo sam razgovarala s tom devojkom. Smislile smo desetak varijanti koje bi joj omogućile da nastavi s karijerom i da sačuva život koji je u njoj rastao. Shvatila je da ako trudnoća bude tekla kako treba, neće morati da odustane od Kine i moći će hrabro da ode na letnju praksu. Ali ono što je najvažnije, shvatila je da Kinu može i preskočiti jer je ljudski život važniji od bilo kakvog letnjeg kursa.

Deca nikada ne mogu biti prepreka za karijeru ili život uopšte. Ako ti je Bogom dato da se ostvariš u nekoj profesiji, sigurno ćeš to i uraditi, pa čak imao i petoro dece. Znam za takve slučajeve. Na primer, jedna moja koleginica s fakulteta je doktor psihologije i majka osmoro dece! Uspela je da u svoj život smesti i veliku porodicu, i posao i naučni rad. Naravno, zahvaljujući i jakoj psihološkoj podršci svog divnog muža. Nisu bogati, ali su složni.

Takođe bih dodala da sam devojci, koja se spremala da ide u Kinu, predložila da odgleda nedavno snimljen kratkometražni film „Živi“, režiserke Elene Piskareve. Gledala ga je zajedno s momkom, ocem deteta. Film je na nju ostavio snažan utisak i uticao na njenu odluku da sačuva trudnoću.

Mama koja neće da poljubi dete

– Da li ima pacijentkinja koje iznose argumente koji vas šokiraju ili ostave bez teksta?

– Posle godina rada, teško me bilo šta može iznenaditi. Međutim, i dan-danas ostanem bez teksta kada mi žena tokom savetovanja kaže da je abortirala dva puta, a zatim, kako razgovor odmakne i izgradimo poverljiviji odnos, prizna da je zapravo imala petnaest abortusa, a ne dva.

Ja ovde nisam sasvim slučajno. Jednom prilikom sam saznala da je moja baka izvršila oko dvadeset abortusa. Dok je još uvek bila zdrava (sada boluje od Alchajmerove bolesti i s njom je teško razgovarati), govorila nam je da tada nije mogla ni zamisliti da je išla da ubija decu. Radila je to po inerciji i nije se opterećivala time što je činila. Prosto je išla „na čišćenje“. Deda, njen muž, bio je lekar i savršeno se mirno odnosio prema tom „postupku“ i čak je sam upućivao svoju ženu.

Baka je shvatila užas toga što je učinila, ali tek kad je ostarila i shvatila da više neće imati dece. Tada, kao po pravilu, ostarele žene analiziraju svoj prethodni život i sećaju se svih propuštenih prilika da postanu majke. Njena muka i priznanje su snažno uticali na mene. Zbog toga, kada su u našem gradu dva požrtvovana čoveka, od kojih je jedan sveštenik, počeli da organizuju pokret za zaštitu života nerođene dece, shvatila sam da moram da im se pridružim. I zbog moje bake.

– Da li je lako voditi dijalog sa ženom koja je mnogo puta abortirala?

– Znate, veoma je teško. Što je abortusa više, to je psihologu teže da vodi razgovor i da govori o negativnim fizičkim, psihološkim i duhovnim posledicama. Srce te žene je zatvoreno, kao da je okamenjeno. Jer ako njeno srce omekša, sve će isplivati na površinu. Po pravilu, ako takva žena ima dece, ona je majka koja nikada neće tek tako pomilovati ili poljubiti dete. Ona postepeno počinje da zabranjuje emocijama da ulaze u njen život. Očigledno se tako gradi zaštitna barijera psihe – takvoj ženi je potrebno da bude u pravu, jer u suprotnom bi sišla s uma ako bi postala svesna onoga što je uradila.

Još jedna rečenica od koje, na početku svog rada, umalo nisam padala u nesvest jeste sledeća: „Ne želim decu. Trudnoća mi se gadi“. Zatim sam shvatila da je reč o elementarnoj nespremnosti za materinstvo. Takva nespremnost često potiče iz detinjstva kada, na primer, žena od svoje majke nesvesno preuzima negativno iskustvo rađanja. Ona se gnuša svega u vezi s materinstvom – samo zato što joj je majka od detinjstva govorila: „Umalo nisam umrla dok sam te rađala! Tako si teško izlazila iz mene, pravi užas!“ Naravno, takva devojčica odrasta sa uverenjem da je materinstvo – „užas“. To se može na različite načine odraziti na njen život – ona može roditi petoro dece, ali biti ravnodušna, hladnokrvna majka, a može da ne rodi nijedno – samo zato što je to, kako je mama rekla, toliko teško.

 Želimo da usvojimo dete

– Danas se mnogim ljudima ne dopada aktivizam učesnika pokreta za zaštitu života nerođene dece…

– Mnogima se čini da se naš pokret svodi na neke spoljašnje stvari – proteste, prikupljanja potpisa, plakate… Naravno, nastojimo da koristimo sva dostupna informaciona sredstva da bismo raskrinkali mit o tome da je abortus prosta medicinska procedura, koja nije rizična, a čak je i humana. U realnosti, međutim, sve je drugačije.

Suština našeg rada jeste svakodnevna, konkretna pomoć ženama. Pre svega psihološka pomoć zato što, verujte, ogromna većina žena ne želi abortus, ali im je teško da to priznaju same sebi. Razmišljaju na stereotipan način – „ako rodim, mogu se pozdraviti s karijerom“, „troje dece je previše“, „ne želim da budem višedetna majka“ i slično. Često je tu i pritisak rodbine – devojku na abortus često dovodi majka, a suprugu dovede muž ili joj samo kaže: „Reši sama“, te je svojom ravnodušnošću dovodi do zaključka: „Propašću sama s detetom“.

Fotografija: Svetlana Rodina, izvor: foma.ru

Ponekad je pritisak tako jak da smo prinuđeni da sklonimo ženu od nasilja u kući ili da joj obezbedimo krov nad glavom jer je zbog odluke da zadrži dete proteruju iz kuće. Ponekad je ženi neophodno obezbediti smeštaj kako bi ona mogla razmisliti i u mirnoj atmosferi doneti odluku, budući da joj to nije moguće u sopstvenoj kući. Zbog toga učesnici našeg pokreta osnivaju skloništa za žene, kuće za majke i decu, pružaju pomoć u novcu, stvarima i pravnu pomoć. Žena treba da zna da je zaštićena i da neće ostati sama.

Setila sam se jedne moje pacijentkinje koja je odlučila da sačuva trudnoću, ali nije izdržala otvoreno nasilje muža, koji je nasrnuo na nju, te je naposletku abortirala. Kada više nije bilo moguće vratiti se na staro, bila je strašno potresena. Znate zašto? Zato što je do tada, na ultrazvuku mogla da čuje otkucaje srca svog deteta. U trenutku afekta odlučila je da se odrekne deteta. Ubrzo nakon toga, ta žena je ponovo ostala u drugom stanju. Tada me je odmah pozvala i rekla da bez naše pomoći i podrške neće uspeti jer nema podršku muža.

Taj primer govori o tome kako mnogo zavisi od stava muža i odnosa u porodici.

– Da li ste imali slučajeve kada ste uspevali da utičete na muža i tako sačuvate život deteta?

– Naravno! Često se dešava da mi na savetovanje dođe žena koju muž čeka u hodniku. U takvom slučaju ga obavezno pozivam da uđe. Takvi parovi, po pravilu, nisu upućeni u najelementarnije stvari u vezi sa abortusom. Prosto misle da idu „da odrade neku žensku stvar“. Ali kada muškarcu počneš da iznosiš proste činjenice i citate lekara koji govore o štetnosti abortusa po zdravlje – oni se preneraze.

Objasnim im da od odluke koju donesu u tom trenutku zavisi zdravlje žene i dužina njenog života zato što joj abortus skraćuje život i neizbežno dovodi do fizioloških posledica. Imate zdravu, prelepu ženu u reproduktivnom dobu, sa zdravim hormonima i redovnim ciklusom i, odjednom, ta zdrava žena leže na operacioni sto, pod opštu anesteziju. Verovati da se to nikako neće odraziti na zdravlje u najmanju ruku je naivno – samo jedna anestezija utiče na zdravlje. Da ne govorimo o svim pojedinostima same operacije i svim pratećim rizicima. Čim počnem da objašnjavam te proste stvari, muškarci odmah sve razumeju i kažu ženama: „Pa stvarno, šta nam to treba?“ A postoje i suprotni slučajevi, kada je muškarac svestan da u njihovoj porodici nije potreban abortus, a žena toga nije svesna. Ponekad se dešava i to da muž odmah na savetovanju počne da ubeđuje ženu da sačuva dete.

Nedavno mi je na savetovanje došla devojka od 25 godina, očigledno imućna. Budući jedinica, odrasla je u dobrostojećoj porodici i vaspitana u prilično rafiniranim uslovima. Iz ljubavi se udala za mladića, s kojim je ubrzo dobila dvoje dece, jedno za drugim. Potpuna promena života, stres, besane noći… I odjednom saznaje da je opet trudna. Došavši kod mene, rekla je da s troje dece neće uspeti jer su jedva skrpili da kupe mali dvosoban stan – deo sredstava dali su roditelji, a deo je bila muževljeva zarada. Pritom, za mnoge ljude, sopstveni dvosoban stan predstavlja pravu sreću. „Propašćemo, ionako jedva sastavljamo kraj s krajem, a treba i nekako da napredujemo“. Pitala sam je šta o tome misli njen muž. „On takođe smatra da je rano za treće dete“.

Još smo malo razgovarale, i o drugim temama, i odjednom je devojka zaplakala. Rekla je da joj je sve jasno, da joj je žao tog deteta. Ispostavilo se da značajnu ulogu u njenoj odluci igra njena majka koja na nju vrši pritisak i koja je od svoje kćerke očekivala neku uzvišenu sudbinu, a eto nje – devojke s visokim obrazovanjem i znanjem tri jezika koja se zarobila u pelene. Kada smo završile razgovor, devojka je već bila rešena da sačuva život deteta. Shvatila je da su mala deca samo jedan period života koji prođe za nekoliko godina, i ako čovek to zaista želi, sva svoja znanja može u potpunosti realizovati. Biti majka troje dece sličnih godina nije strašno – potrebno je samo naučiti pravilno organizovati svoje vreme. A danas za to postoji toliko mogućnosti – obuke, vebinari, knjige o upravljanju vremenom za mlade majke, izuzetni psiholozi, uključujući i besplatnu pomoć kakvu, na primer, nudi naš centar.

Na kraju sam joj dala nekoliko brošura o posledicama prekida trudnoće i zamolila je da ih da mužu. Nisam znala da je on sve vreme sedeo u hodniku. Kada je mlada majka izašla iz ordinacije sa izmenjenim izgledom lica, po kome je bilo jasno da se predomislila, iznenada se hodnikom razlegao uzvik presrećnog muža: „Aliluja!“ Muž je očigledno hteo to dete, bojao se i čekao pozitivan rezultat.

Prošlo je deset minuta, već sam imala drugu pacijentkinju, kad se odjednom otvoriše vrata kroz koja je uleteo razjareni muškarac, bacivši sve brošure koje mu je dala žena i govoreći: „Što mi je to dala? Ne treba mi to! Ja nisam ni hteo da ona abortira! Tražio sam da izađem s posla i pozdravio sam se s pet hiljada koje sam mogao zaraditi – ostavio sam posao da bih vam je doveo da joj kažete da se to ne sme raditi! Imamo dve kćerke i mislim da ćemo sad dobiti sina. Želim tog sina! Vaši papiri mi ne trebaju!“

Žena je dotrčala i povukla muža za ruku, ali se on nije dao: „Shvatate li da moja deca imaju sve?“ Zatim mi je pokazao svoje iskrpljene letnje patike sa odšivenim đonom i rekao: „Vidite li u čemu idem zimi? Sebi ništa ne kupujem, ali moja žena i moja deca imaju sve što im treba! Da, imamo mali stan i jedva sastavljamo kraj s krajem, ali se svim silama trudim da zaradim novac i da uradim sve što ona želi. A njoj je sve malo, malo, njenoj mami je sve malo!“

Tada sam mu rekla: „Vi ste prosto jedinstven muškarac. Čuvajte svoju ženu, čuvajte je u svom zagrljaju i nigde je ne puštajte. Sve će biti dobro. Znate li šta je vaš najveći problem? Veoma ste se umorili. Mlada ste porodica koja se nije navikla na takve napore. Zbog toga sve doživljavate kao teškoću. Ali, za deset godina osvrnućete se iza sebe, setićete se svojih poderanih patika i reći ćete: kako su to bila srećna vremena.“

Svi moji poznanici koji su se našli u sličnoj situaciji i nisu svoje dete prineli kao žrtvu udobnosti, svi oni, kada pogledaju na svoj život, kažu: kakva sreća što smo sve to izneli – pogledajte kakvu prelepu decu imamo, kako su sva ona različita i kako nam samo pomažu! Tada me je taj muškarac pitao: „Šta ja sad da radim?“ Rekla sam mu: „Nastavite da radite to što radite, češće grlite svoju ženu, bodrite je, budite joj podrška“.

Takvih muškaraca ima. Da, oni imaju brojne mogućnosti, posebno u ranim fazama života. Glavna stvar je istrpeti i ne tražiti od njih previše, naročito kad je reč o stereotipima koji nemaju veze sa stvarnošću u kojoj se par nalazi.

Naravno, ima i muškaraca koji su ili nedovoljno zaljubljeni ili razmišljaju o prekidu veze. Takvi se prema abortusu odnose prilično spokojno. A na prekid trudnoće najčešće idu žene koje nemaju nikakvu podršku svojih najbližih – muškarca, mame, sestre.

U takvim slučajevima mi praktično preuzimamo odgovornost za sudbinu žene i trudimo se da pomognemo. Ako je porođaj komplikovan i dete se rodi prevremeno, ulažemo sve napore da pomognemo ženi da rodi. Nije tačno da mi samo nastojimo da odgovorimo ženu od abortusa, a onda zaboravimo na nju. Naravno, mi ne ostavljamo ženu i pružamo joj podršku sve vreme trudnoće i kasnije, onoliko koliko je njoj potrebno.

Mnogi ljudi se čude, ali je pomoć potrebna samo malom broju žena. U praksi se pokazuje da većini žena nije potrebno ništa od onoga što su navele kada su prvi put došle na savetovanje.

Naime, čim žena u svojoj svesti prihvati činjenicu da je trudna, odmah se nađu i kreveci, roditelji se uključe i sve teškoće se prevazilaze. Naravno, pomoć nudimo svima.

Pojedinim ženama je potrebna samo psihološka podrška. Dešava se da žena, koju je otac deteta uvredio, odluči da sačuva život koji je nastao u njoj, ali pritom ne zna kako da zavoli to dete. S njom odmah radimo na usvojenju deteta. Budući je pred nama dovoljno vremena – devet meseci, u tome, po pravilu, uspemo.

Štaviše, većina psihologa i sveštenika koji rade u centrima za zaštitu života, kakav je naš, vrlo dobro zna da se u pojedinim slučajevima spasena deca moraju dati na usvajanje. Potrebno je da uradite sve što je moguće da čovek dođe da svet – ili tako što ćete naći dobre roditelje za tu decu, ili tako što ćete ih sami usvojiti, a takvih slučajeva nije malo.

Razgovor vodila: Darja Barinova

Prevod za pravoslavniroditelj.org: T.Ć.