Абортус – не због немаштине, већ због недостатка љубави

Психолог говори о женама на ивици абортуса

Портал „Тома“ (www.foma.ru) наставља с циклусом чланака „Нека живе“, у оквиру којег психолози говоре о женама на ивици абортуса и о реалним разлозима због којих желе да прекину трудноћу.

Какве разлоге најчешће наводе жене које желе да абортирају? Зашто психолози покушавају да одговоре жене од тог чина?

Шта се дешава са женама које се предомисле и одлуче да не прекину трудноћу? О томе и о много чему другом разговарамо с Марином Васиљевном Антоновој, психологом која разговара са женама (по закону, да би жена добила упут за бесплатан абортус, мора да обави разговор с психологом) у центру за заштиту материнства „Ева“ у Подолску, граду у московској области у Русији.

психолог Марина Васиљевна

Шта се мења за пет минута саветовања

– Марина Васиљевна, који је најчешћи разлог абортуса? Немаштина, силовање, тешка болест?

– Ни прво, ни друго, ни треће.

– Шта онда?

– Веома су ретке жене које дођу из таквих разлога. На пример, за три године колико радим у центру, нисам имала ни један једини случај који се тицао силовања. И колеге кажу да су такви случајеви веома ретки. Исто важи и за тешке болести.

– Зар никад не разговарате о немаштини?

– Да, о сиромаштву разговарамо. На почетку сте поменули реч „немаштина“. Кажите ми сами, немогућност да ајфон 5 замените ајфоном 6 – да ли је то немаштина? Долазе ми жене које кажу да су материјално угрожене баш због тога. Притом нагласе: „Не желимо да рађамо немаштину“. Искрена да будем, у почетку сам мислила да се заиста ради о материјалним проблемима. Међутим, у реалности је веома мало оних који заиста нису у стању да хране још једно дете. У току једног месеца наш центар посети око тридесет жена, а највише само једна заиста живи у сиромаштву. Међутим, и та једна и већина осталих позивају се на материјалне проблеме. Кажу да немају где да живе, али се током разговора испостави да заправо имају где да живе, али просто хоће да живе боље.

Поуздано тврдим да 90 одсто мојих пацијенткиња које кажу да ће пропасти у суштини имају могућности не само да васпитају дете које им је у стомаку, већ и да роде и одгоје и другу децу. Наравно, не могу да их одгоје у богатству, али могу да им пруже достојанствен живот. Оне имају кров над главом и већина њих има и мужеве. Можда нису задовољне својим финансијским стањем, али имају довољно да пруже детету све што му је потребно.

– Шта се затим дешава? Зашто толико жена прекида трудноћу?

– Материјално стање није узрок такве одлуке. Разлог због којег жена иде на абортус искључиво је психолошке природе. Након пет, десет, двадесет минута разговора, финансијски проблеми код огромне већине пацијенткиња пређу у други план. У први план изађе главни разлог – недостатак љубави. Поред тога, ту је и недостатак психолошке подршке мужа и родбине. Управо је то главни проблем свих тих жена које хоће да се ослободе свог детета и које се скривају, као иза неког паравана, оправдањем да немају довољно новца.

Верујте ми, у стварности, чак и најгори услови никада нису узрок ако отац детета каже: „Заједно ћемо се извући, заједно све можемо. Не смемо убити дете“. Или мама, бака или свекрва трудне жене кажу: „Немој. Извући ћемо се. Ја ћу помоћи, чиме год могу“.

Управо таква психолошка подршка увек представља кључни фактор. Ако трудна жена има такву подршку, ни једнособан стан ни мала плата мужа неће је подстаћи да се одрекне детета.

Фотографија: Константина Селезнева, извор: forma.ru

– О чему још говоре жене које вам долазе с намером да абортирају?

– Веома често долазе жене које размишљају на следећи начин: „Једна породица – једно дете“. Реч је о стереотипу који потиче још из совјетског времена, али је данас прерастао у убеђење: „Имаћу једно дете, али ће оно имати све“. Питам шта је то „све“ за једног човека? Да ли мислите да је петогодишњем детету заиста важно да има патике од пет или седам хиљада рубљи? Зашто мислите да не можете обезбедити достојан живот не само за једно већ и за двоје деце, обезбедити им обућу, одећу, играчке? Да не говорим о томе да је данас међу другарицама тако популарна размена лепих ствари за децу! Притом, бројне жене имају неке идеје које су стекле гледајући филмове и бљештаве рекламе, које немају никакве везе са стварним животом и, што је најважније, са истинском срећом. А општепозната чињеница је та да се дете окружено браћом и сестрама развија хармоничније јер има према коме да показује бригу, има за кога да се жртвује и, по правилу, такво дете је мање егоистично. Иако се с том констатацијом скоро сви слажу, веома је тешко заиста допрети до човека.

Такође се често помињу образовање и каријера – „Желим да се остварим у каријери и нећу да се читав живот бавим пеленама.“ Ту се опет ради о односима унутар породице и о стереотипима који се намећу девојци или жени. Увек се сетим једне девојке, студента треће године, која је дошла да прекине трудноћу зато што јој је мајка уплатила летњи курс у Кини. Кћерки је рекла: „Или Кина или одустајемо од свега да бисмо се бринули о детету. Закопаћемо се у пелене и ту ће бити крај твоје каријере“.

Дуго сам разговарала с том девојком. Смислиле смо десетак варијанти које би јој омогућиле да настави с каријером и да сачува живот који је у њој растао. Схватила је да ако трудноћа буде текла како треба, неће морати да одустане од Кине и моћи ће храбро да оде на летњу праксу. Али оно што је најважније, схватила је да Кину може и прескочити јер је људски живот важнији од било каквог летњег курса.

Деца никада не могу бити препрека за каријеру или живот уопште. Ако ти је Богом дато да се оствариш у некој професији, сигурно ћеш то и урадити, па чак имао и петоро деце. Знам за такве случајеве. На пример, једна моја колегиница с факултета је доктор психологије и мајка осморо деце! Успела је да у свој живот смести и велику породицу, и посао и научни рад. Наравно, захваљујући и јакој психолошкој подршци свог дивног мужа. Нису богати, али су сложни.

Такође бих додала да сам девојци, која се спремала да иде у Кину, предложила да одгледа недавно снимљен краткометражни филм „Живи“, режисерке Елене Пискареве. Гледала га је заједно с момком, оцем детета. Филм је на њу оставио снажан утисак и утицао на њену одлуку да сачува трудноћу.

Мама која неће да пољуби дете

– Да ли има пацијенткиња које износе аргументе који вас шокирају или оставе без текста?

– После година рада, тешко ме било шта може изненадити. Међутим, и дан-данас останем без текста када ми жена током саветовања каже да је абортирала два пута, а затим, како разговор одмакне и изградимо поверљивији однос, призна да је заправо имала петнаест абортуса, а не два.

Ја овде нисам сасвим случајно. Једном приликом сам сазнала да је моја бака извршила око двадесет абортуса. Док је још увек била здрава (сада болује од Алцхајмерове болести и с њом је тешко разговарати), говорила нам је да тада није могла ни замислити да је ишла да убија децу. Радила је то по инерцији и није се оптерећивала тиме што је чинила. Просто је ишла „на чишћење“. Деда, њен муж, био је лекар и савршено се мирно односио према том „поступку“ и чак је сам упућивао своју жену.

Бака је схватила ужас тога што је учинила, али тек кад је остарила и схватила да више неће имати деце. Тада, као по правилу, остареле жене анализирају свој претходни живот и сећају се свих пропуштених прилика да постану мајке. Њена мука и признање су снажно утицали на мене. Због тога, када су у нашем граду два пожртвована човека, од којих је један свештеник, почели да организују покрет за заштиту живота нерођене деце, схватила сам да морам да им се придружим. И због моје баке.

– Да ли је лако водити дијалог са женом која је много пута абортирала?

– Знате, веома је тешко. Што је абортуса више, то јe психологу теже да води разговор и да говори о негативним физичким, психолошким и духовним последицама. Срце те жене је затворено, као да је окамењено. Јер ако њено срце омекша, све ће испливати на површину. По правилу, ако таква жена има деце, она је мајка која никада неће тек тако помиловати или пољубити дете. Она постепено почиње да забрањује емоцијама да улазе у њен живот. Очигледно се тако гради заштитна баријера психе – таквој жени је потребно да буде у праву, јер у супротном би сишла с ума ако би постала свесна онога што је урадила.

Још једна реченица од које, на почетку свог рада, умало нисам падала у несвест јесте следећа: „Не желим децу. Трудноћа ми се гади“. Затим сам схватила да је реч о елементарној неспремности за материнство. Таква неспремност често потиче из детињства када, на пример, жена од своје мајке несвесно преузима негативно искуство рађања. Она се гнуша свега у вези с материнством – само зато што јој је мајка од детињства говорила: „Умало нисам умрла док сам те рађала! Тако си тешко излазила из мене, прави ужас!“ Наравно, таква девојчица одраста са уверењем да је материнство – „ужас“. То се може на различите начине одразити на њен живот – она може родити петоро деце, али бити равнодушна, хладнокрвна мајка, а може да не роди ниједно – само зато што је то, како је мама рекла, толико тешко.

 Желимо да усвојимо дете

– Данас се многим људима не допада активизам учесника покрета за заштиту живота нерођене деце…

– Многима се чини да се наш покрет своди на неке спољашње ствари – протесте, прикупљања потписа, плакате… Наравно, настојимо да користимо сва доступна информациона средства да бисмо раскринкали мит о томе да је абортус проста медицинска процедура, која није ризична, а чак је и хумана. У реалности, међутим, све је другачије.

Суштина нашег рада јесте свакодневна, конкретна помоћ женама. Пре свега психолошка помоћ зато што, верујте, огромна већина жена не жели абортус, али им је тешко да то признају саме себи. Размишљају на стереотипан начин – „ако родим, могу се поздравити с каријером“, „троје деце је превише“, „не желим да будем вишедетна мајка“ и слично. Често је ту и притисак родбине – девојку на абортус често доводи мајка, а супругу доведе муж или јој само каже: „Реши сама“, те је својом равнодушношћу доводи до закључка: „Пропашћу сама с дететом“.

Фотографија: Светлана Родина, извор: foma.ru

Понекад је притисак тако јак да смо принуђени да склонимо жену од насиља у кући или да јој обезбедимо кров над главом јер је због одлуке да задржи дете протерују из куће. Понекад је жени неопходно обезбедити смештај како би она могла размислити и у мирној атмосфери донети одлуку, будући да јој то није могуће у сопственој кући. Због тога учесници нашег покрета оснивају склоништа за жене, куће за мајке и децу, пружају помоћ у новцу, стварима и правну помоћ. Жена треба да зна да је заштићена и да неће остати сама.

Сетила сам се једне моје пацијенткиње која је одлучила да сачува трудноћу, али није издржала отворено насиље мужа, који је насрнуо на њу, те је напослетку абортирала. Када више није било могуће вратити се на старо, била је страшно потресена. Знате зашто? Зато што је до тада, на ултразвуку могла да чује откуцаје срца свог детета. У тренутку афекта одлучила је да се одрекне детета. Убрзо након тога, та жена је поново остала у другом стању. Тада ме је одмах позвала и рекла да без наше помоћи и подршке неће успети јер нема подршку мужа.

Тај пример говори о томе како много зависи од става мужа и односа у породици.

– Да ли сте имали случајеве када сте успевали да утичете на мужа и тако сачувате живот детета?

– Наравно! Често се дешава да ми на саветовање дође жена коју муж чека у ходнику. У таквом случају га обавезно позивам да уђе. Такви парови, по правилу, нису упућени у најелементарније ствари у вези са абортусом. Просто мисле да иду „да одраде неку женску ствар“. Али када мушкарцу почнеш да износиш просте чињенице и цитате лекара који говоре о штетности абортуса по здравље – они се пренеразе.

Објасним им да од одлуке коју донесу у том тренутку зависи здравље жене и дужина њеног живота зато што јој абортус скраћује живот и неизбежно доводи до физиолошких последица. Имате здраву, прелепу жену у репродуктивном добу, са здравим хормонима и редовним циклусом и, одједном, та здрава жена леже на операциони сто, под општу анестезију. Веровати да се то никако неће одразити на здравље у најмању руку је наивно – само једна анестезија утиче на здравље. Да не говоримо о свим појединостима саме операције и свим пратећим ризицима. Чим почнем да објашњавам те просте ствари, мушкарци одмах све разумеју и кажу женама: „Па стварно, шта нам то треба?“ А постоје и супротни случајеви, када је мушкарац свестан да у њиховој породици није потребан абортус, а жена тога није свесна. Понекад се дешава и то да муж одмах на саветовању почне да убеђује жену да сачува дете.

Недавно ми је на саветовање дошла девојка од 25 година, очигледно имућна. Будући јединица, одрасла је у добростојећој породици и васпитана у прилично рафинираним условима. Из љубави се удала за младића, с којим је убрзо добила двоје деце, једно за другим. Потпуна промена живота, стрес, бесане ноћи… И одједном сазнаје да је опет трудна. Дошавши код мене, рекла је да с троје деце неће успети јер су једва скрпили да купе мали двособан стан – део средстава дали су родитељи, а део је била мужевљева зарада. Притом, за многе људе, сопствени двособан стан представља праву срећу. „Пропашћемо, ионако једва састављамо крај с крајем, а треба и некако да напредујемо“. Питала сам је шта о томе мисли њен муж. „Он такође сматра да је рано за треће дете“.

Још смо мало разговарале, и о другим темама, и одједном је девојка заплакала. Рекла је да јој је све јасно, да јој је жао тог детета. Испоставило се да значајну улогу у њеној одлуци игра њена мајка која на њу врши притисак и која је од своје кћерке очекивала неку узвишену судбину, а ето ње – девојке с високим образовањем и знањем три језика која се заробила у пелене. Када смо завршиле разговор, девојка је већ била решена да сачува живот детета. Схватила је да су мала деца само један период живота који прође за неколико година, и ако човек то заиста жели, сва своја знања може у потпуности реализовати. Бити мајка троје деце сличних година није страшно – потребно је само научити правилно организовати своје време. А данас за то постоји толико могућности – обуке, вебинари, књиге о управљању временом за младе мајке, изузетни психолози, укључујући и бесплатну помоћ какву, на пример, нуди наш центар.

На крају сам јој дала неколико брошура о последицама прекида трудноће и замолила је да их да мужу. Нисам знала да је он све време седео у ходнику. Када је млада мајка изашла из ординације са измењеним изгледом лица, по коме је било јасно да се предомислила, изненада се ходником разлегао узвик пресрећног мужа: „Алилуја!“ Муж је очигледно хтео то дете, бојао се и чекао позитиван резултат.

Прошло је десет минута, већ сам имала другу пацијенткињу, кад се одједном отворише врата кроз која је улетео разјарени мушкарац, бацивши све брошуре које му је дала жена и говорећи: „Што ми је то дала? Не треба ми то! Ја нисам ни хтео да она абортира! Тражио сам да изађем с посла и поздравио сам се с пет хиљада које сам могао зарадити – оставио сам посао да бих вам је довео да јој кажете да се то не сме радити! Имамо две кћерке и мислим да ћемо сад добити сина. Желим тог сина! Ваши папири ми не требају!“

Жена је дотрчала и повукла мужа за руку, али се он није дао: „Схватате ли да моја деца имају све?“ Затим ми је показао своје искрпљене летње патике са одшивеним ђоном и рекао: „Видите ли у чему идем зими? Себи ништа не купујем, али моја жена и моја деца имају све што им треба! Да, имамо мали стан и једва састављамо крај с крајем, али се свим силама трудим да зарадим новац и да урадим све што она жели. А њој је све мало, мало, њеној мами је све мало!“

Тада сам му рекла: „Ви сте просто јединствен мушкарац. Чувајте своју жену, чувајте је у свом загрљају и нигде је не пуштајте. Све ће бити добро. Знате ли шта је ваш највећи проблем? Веома сте се уморили. Млада сте породица која се није навикла на такве напоре. Због тога све доживљавате као тешкоћу. Али, за десет година осврнућете се иза себе, сетићете се својих подераних патика и рећи ћете: како су то била срећна времена.“

Сви моји познаници који су се нашли у сличној ситуацији и нису своје дете принели као жртву удобности, сви они, када погледају на свој живот, кажу: каква срећа што смо све то изнели – погледајте какву прелепу децу имамо, како су сва она различита и како нам само помажу! Тада ме је тај мушкарац питао: „Шта ја сад да радим?“ Рекла сам му: „Наставите да радите то што радите, чешће грлите своју жену, бодрите је, будите јој подршка“.

Таквих мушкараца има. Да, они имају бројне могућности, посебно у раним фазама живота. Главна ствар је истрпети и не тражити од њих превише, нарочито кад је реч о стереотипима који немају везе са стварношћу у којој се пар налази.

Наравно, има и мушкараца који су или недовољно заљубљени или размишљају о прекиду везе. Такви се према абортусу односе прилично спокојно. А на прекид трудноће најчешће иду жене које немају никакву подршку својих најближих – мушкарца, маме, сестре.

У таквим случајевима ми практично преузимамо одговорност за судбину жене и трудимо се да помогнемо. Ако је порођај компликован и дете се роди превремено, улажемо све напоре да помогнемо жени да роди. Није тачно да ми само настојимо да одговоримо жену од абортуса, а онда заборавимо на њу. Наравно, ми не остављамо жену и пружамо јој подршку све време трудноће и касније, онолико колико је њој потребно.

Многи људи се чуде, али је помоћ потребна само малом броју жена. У пракси се показује да већини жена није потребно ништа од онога што су навеле када су први пут дошле на саветовање.

Наиме, чим жена у својој свести прихвати чињеницу да је трудна, одмах се нађу и кревеци, родитељи се укључе и све тешкоће се превазилазе. Наравно, помоћ нудимо свима.

Појединим женама је потребна само психолошка подршка. Дешава се да жена, коју је отац детета увредио, одлучи да сачува живот који је настао у њој, али притом не зна како да заволи то дете. С њом одмах радимо на усвојењу детета. Будући је пред нама довољно времена – девет месеци, у томе, по правилу, успемо.

Штавише, већина психолога и свештеника који раде у центрима за заштиту живота, какав је наш, врло добро зна да се у појединим случајевима спасена деца морају дати на усвајање. Потребно је да урадите све што је могуће да човек дође да свет – или тако што ћете наћи добре родитеље за ту децу, или тако што ћете их сами усвојити, а таквих случајева није мало.

Разговор водила: Дарја Баринова

Превод за pravoslavniroditelj.org: Т.Ћ.